Kruševljanin, sa Bagdale, Srđan Antić, već 24 godine  radi u Americi.

“Iz Srbije sam otišao 1996. godine. Bio sam mnogo mator na polasku, već sam ušao u 31. godinu života. Pre tog polaska za Ameriku, završio sam Medicinski fakultet u Beogradu, istažirao na KBC “Dragiša Mišović”. Internu sam rotirao u KBC “Zemun”, a hirurgiju na “Bežanijskoj kosi”.

Posle stažiranja sam upisao postdiplomske studije. Magistrirao sam Biofiziku nervnih ćelija na Centru za multidisciplinarne Studije Beograd. Radio sam kao istraživač u Insitutu za biološka istraživanja “Siniša Stanković”, i radio kao asistent na Biološkom fakultetu.

U vreme raspada zemlje, teških sankcija, ratova i inflacija koje su pogodile Srbiju početkom devedesetih, na mojoj katedri u Beogradu, igrom slučaja ostanemo samo jedan stari profa i ja. Ostale kolege sa katedre su u tom periodu bile u penziji, a većina u inostranstvu. U zimskim mesecima oblačili smo bele mantile preko kaputa  jer na Biološkom fakultetu nisu uključivali grejanje. Isporuka nafte za grejanje je bila prekinuta sankcijama koje su nam uvele sve nacije na svetu. I tako, mi radimo vežbe, pričamo ispred table, a topli dah u obliku vodene pare se uočava sa svakim izdisajem govornika, kao na skijanju. Par puta je nestalo struje u toku tih časova početkom devedesetih. Međutim, naši studenti bi brzo i efikasno evakuisali zgradu jer su svi već sedeli u kaputima”, priseća se nekih detalja sa početka svoje karijere dr Srđan Antić i nastavlja.

“Godine 1993. sam se prijavio na medjunarodni kurs biologije koji se održava u Americi i traje osam nedelja. Medjutim, odbili su me u startu. Svake sledeće godine sam se prijavljivao na taj letnji kurs, i svake godine su me odbijali, nemilosrdno. Četvrte godine je, konačno, stigao odgovor od direktora kursa: “Dobro, ajde dodji kad si tako navalio”.

Pred kraj tog kursa biologije, našao sam posao kod  jednog profesora Univerziteta Jejl u NJu Hejvenu. U tom trenutku  ja sam već bio postao asistent na Biološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Iz Amerike sam pozvao telefonom  Biološki fakultet i pitao ih da mi daju godinu dana neplaćnog odsustva. Na fakultetu su rekli “OK”. Tako mi je radna knjižica ostala u Beogradu, a odeća i četkica za zube su otišle u SAD”.

Za pridošlicu iz Srbije građenje karijere u Americi nije išlo lako.

“Na Univerzitetu Jejl sam radio osam godina kao istraživač. Onda sam počeo da konkurišem na oglase za poziciju univerzitetskog profesora. Slao sam aplikacije po celoj Americi i posle 12 meseci upornosti dobio sam posao na Univerzitetu Konetikat, u Farmingtonu, gde radim i danas.

Pošto nisam mnogo inteligentan, a engleski jezik mi je estetski loš, mnogo lošiji nego engleski jezik mojih američkih kolega, morao sam da radim i danju i noću, subotom i nedeljom. Za razliku od Srbije, u Americi ti odmah daju otkaz ako nisi osvojio odredjen broj naučnih projekata, objavio odredjen broj naučnih radova, predavao na odredjenom broju stručnih predmeta  i obučavao odredjen broj studenata u laboratoriji. Ne možeš da staneš i da kažeš “Za danas sam sve završio – Idem kući”.

Jer u nauci nikada ne možeš biti siguran da je ono što si uradio dovoljno dobro da bi se svidelo nekom ko sedi u komitetu za dodeljivanje naučnih projekata, ili nekome ko odobrava publikovanje tvojih rezultata u naučnom časopisu. Konkurencija je izuzetno oštra i nemilosrdna. Skoro kao konkurencija u “Zvezdama Granda”, u svom stilu, sa dozom humora, objašnjava Srđan.

“Numerička obrada eksperimentalnih rezultata može da traje jako dugo. Izrada slika za publikaciju traje danima. Pisanje jednog naučnog teksta sa uvodom, rezultatima, zaključcima, diskusijom i obradom naučne literature na neku odredjenu temu traje mesecima. Kada radiš u laboratoriji ne možeš da ustaneš sa stolice i da kažeš “Sve sam super završio što je trebalo – Idem sada kući”. Osim ovih teškoća sa eksperimentima i publikovanjem naučnih radova,  postoje i problemi sa dobijanjem novca za projekte. Jedan predlog za naučni projekat se piše nekoliko meseci. Kada tebi odbiju predlog (aplikaciju) za naučni projekat na komisiji, nekoliko meseci života je izgubljeno jer je tvoj krajnji rezultat nula. Tvoj trud nije imao nikakvog praktičnog efekta. Da se razumemo, meni je potpuno jasno da i u drugim profesijama (poljoprivreda, proizvodnja, privatan biznis i sl.) ljudi rizikuju da im posao propadne. Ja samo ovde opisujem kako taj rizik izgleda u akademiji, iz mog ugla”.

Mada već dugo živi u Americi Srđan nije zaboravio Srbiju, Beogradski univerzitet i svoje kolege.

“Jedan profesor sa Beogradskog univerziteta, član Srpske akademije nauka, me je nekoliko puta pozivao na konferenciju o upotrebi fotona u istraživanju i ja sam se svaki put odazivao. Konferencija se održava svake godine u Srbiji, pod pokroviteljstvom Instituta za fiziku – Zemun. Tu se družim sa lepezom istraživača iz Srbije i regiona.

Najtešnju  saradnju sa Srbijom ostvarujem preko prof. Andjusa koji vodi jednu dinamičnu grupu u Centru za lasersku mikroskopiju – Beograd. Uz Andjusovu preporuku učestvovao sam na nekoliko konferencija u Beogradu. Osim toga, za studente BU sam održao jedan ceo kurs iz neuronauka pod pokroviteljstvom WUS Austrija, Graz (deset predavanja od po sat vremena).

Nedavno je prof. Andjus slao svoje studente kod mene u SAD da radimo na projektu koji je platila Evropska unija. Iz te saradnje je objavljen jedan  naučni rad ove godine. Sada prelazim na opisivanje moje saradnje sa srpskim lekarima, mislim na moje društvo sa Medicinskog fakulteta. Sa ginekolozima i patolozima Kliničkog centra Srbije sam radio jedno istraživanje od 2016. do 2019. godine. Kliničari iz Srbije i moji studenti iz SAD su zajednički objavili naučni rad u naučnom časopisu “Cerebralni Korteks”, takodje ove, 2020. godine.

Uprkos velikoj razdaljini između Konetikata i Srbije i brojnim obavezama na fakultetu Srđan uspeva da nađe vremena da obiđe domovinu.

“Obožavam da dodjem u Srbiju. Tu su mi drugari iz bendova: grupa “Strujni udar”, grupa “Rubin” i grupa “Osmeh”. Ponekad se okupimo i sviramo satima, u zadimljenim prostorijama, na veliku radost komšija.

U Srbiji ima dosta ljudi koje mogu da pozovem telefonom i koji hoće da idu sa mnom na kafu. Nažalost, u SAD nemam ljude koji me zovu telefonom i tako pozivaju na druženje. To je velikim delom moja krivica jer nisam ulagao vreme u druženja sa ljudima nego samo gledao u posao. Ako se rodim ponovo možda ću pronaći neku bolju organizaciju, neki bolji balans izmedju posla i privatnog života. Do tada  ja ću da trčim i dižem tegove, da bih stigao da se spremim za Olimpijadu u Tokiju”, zaključuje dr Srđan Antić, profesor na Univerzitetu Konetikat u SAD.