Nešto mi se, ne znam zašto, čini da su u Srbiji raspisani izbori. To je, u neka druga vremena, podrazumevalo i predizbornu kampanju. A ona se, nekako, slabo vidi… Zato, da prvo definišemo o čemu je reč:
„Izborna kampanja je planirana i organizovana politička delatnost kojom akteri izbora nastoje da dobiju što veću podršku birača za svoje političke opcije i tako osvoje vlast ili steknu što veći udeo u vlasti. Formalno počinje raspuštanjem parlamenta ili prestankom mandata nekog drugog izbornog tela i traje do dana glasanja, a praktično znatno duže. U fazi pripreme i planiranja kampanje, za koju se obično kaže da počinje onoga trenutka kad se zatvore biračka mesta na prethodnim izborima, istražuje se političko tržište, angažuju politički savetnici i konsultantske ustanove, osmišljavaju “distribucijske mreže”, odnosno sredstva odašiljanja poruka biračima i komuniciranja s njima. U fazi organizacije i sprovođenja kampanje akteri izbora nastoje da ostvare planirane ciljeve. Izborna kampanja ima tri glavna cilja: mobilizaciju birače kako bi u što većem broju učestvovali na izborima, predstavljanje kandidata, stranke i njihovih političkih programa biračima, i prikupljanje novca i regrutacija aktivista za kampanju. Strategija izborne kampanje obuhvata pet strukturnih elemenata: teme kampanje ili najvažnije poruke koje akteri izbora upućuju biračima; primaoce poruka ili birače koje treba pridobiti za svoje ciljeve; sredstva kampanje ili najdelotvornije metode prenošenja poruka potencijalnim biračima; vreme ili najpovoljnije termine za odašiljanje poruka; na kraju, ljudske, finansijske i vremenske resurse i potencijale koji se mogu uložiti u kampanju.“
Na temu kampanja u politici ima mnogo literature, mnogo radova i mnogo drugog materijala. Za one koje to nekim slučajem interesuje, mogu da navedem dva odlična izdanja koja se lako mogu naći i na Internetu, ali i u bibliotekama. Prvo je „Menadžment političke komunikacije: osnove i koncepti“ (priredili Ansgar Zerfass i Miroljub Radojković, u izdanju Fondacije Konrad Adenauer, Beograd 2011. , 346 strana) Drugo je „Priručnik za predizbornu kampanju“ (u prevodu Sanje Katarić, izdanje Fondacije Konrad Adenauer, Sarajevo 2010. , 162 strane). Naravno, ima toga na vagone, ali pomenuta izdanja su jako dobra za „balkanske“ političke prilike.
Čitajući po malo razne knjige o politici i iz filozofije politike, pa onda poredeći to što sam pročitao sa dešavanjima u mom okruženju, dolazim do nekoliko zaključaka. Prvi je taj da, za sada, kampanje sa strane opozicije kao da i nema. Više je razloga za to, pa ću pokušati da ih sistematizujem kroz nabrajanje:
- posle privatizacije medija (onakve kakva je bila) opozicija, praktično, nema ozbiljnijeg pristupa javnom informisanju
- kampanja podrazumeva i finansijsku snagu, a opozicija grca u dugovima još od prošlih izbora
- za kampanju su potrebni ljudi, i oni koji „znaju posao“, i oni koji možda nisu previše verzirani u političkom marketingu, ali „mogu da povuku“ – njih na strani opozicije ima u tragovima; profesionalci se vode za novcem, a on je samo na jednoj strani; ako i postoji nešto znanja, nema ko da realizuje kampanju
Drugi zaključak je taj da, posmatrajući aktere na političkoj sceni Srbije, nema novih lica. Svi koji se pojavljuju su, na ovaj ili onaj način, „prljavi“. Najčešće učešćem u nekoj od prethodnih vladajućih garnitura ili aferama koje vuku za sobom. Sastavi predizbornih koalicija ukazuju na masovno okupljanje oko stožera vlasti (sa ciljem da se nastavi dosadašnje uhlebljenje ili profitira iz, najčešće, sumnjivog političkog potencijala), na jednoj strani, i očajničko „grebanje“ za šansu da se bar pređe cenzus, na drugoj strani.
Treći zaključak: nema novih ideja. Poređenjem programa svih partija i stranaka dolazi se na isto. Svi pričaju o socijalnoj pravdi, uspešnoj ekonomiji, boljitku pod njihovom vlašću… Nema definisanih i odvojenih razmišljanja sličnih onima koja su u Grčkoj dovela Sirizu na vlast, ili u Španiji Podemos-u obezbeđuju vrlo dobre rezultate.
Četvrti zaključak: poučeni negativnim iskustvom, građani Srbije po inerciji idu za vladajućom garniturom. Tako, recimo, kruševački SNS beleži enorman porast broja članova (prema nekim informacijama, trenutno se vrlo brzo kreće ka broju od 20.000). Tako je i u većini gradova Srbije. Šta mislite: koliko od njih je pročitalo program stranke? Da ne idemo u druge detalje na tu temu.
Šta, u trenutnoj situaciji, ostaje opoziciji? Vrlo malo toga, a i to ne koristi kako treba i koliko je moguće. Nećemo ih na ovom mestu podučavati. Koga zanima da se bavi politikom – neka uloži. Neka investira: u sebe, u učenje, u ideju, u ljude. Jer, „Politika je posao, a ne dokolica.„, kako kažu eksperti za političke kampanje. A posao ne biva bez rada.
Šta radi vlast? Ono što i treba da radi da bi ostala tu gde je. Ima kampanju, ima medije, ima novca, ima infrastrukturu (i planere i izvođače). U takvoj situaciji šanse su im odlične. Radi organizovano, ne baš uvek efikasno, ali smisleno i aktivno.
Šta, u svemu ovome, radi narod? Gleda, gladuje i ćuti. Bez posla, hleba i realne budućnosti. I vlast i opozicija greše u odnosu koji imaju prema narodu. Jer, narod su ljudi, sudbine i životi, a ne glasački listići. Taj i takav narod gleda nemoral, neznanje, nerad, razvrat i nepoštenje na obe strane. Proći će, naravno, i ovi izbori onako kako su zamišljeni, ali je srpska nizbrdica sve strmija. Kola neće stati, dok se ne slome. A na kome će – i to je, otprilike, već jasno. Samo još da saznamo i taj datum, a mislim da nećemo morati mnogo da čekamo na to.
Šta ti misliš o svemu ovome?
Potpisujem. A, datum je 1.5 godina od novog konstituisanja stare vlasti. Maximum.