Protesti i priključenija

Protesti i priključenija

Prođoše izbori – ničim izazvani. Počeše protesti – izazvani izborima. I ništa se ne desi. A teško da će se i desiti. Razloga je više.

Svaki protest mora da ima cilj. Ovaj koji je u toku ima preveliku disperziju ciljeva i promašaj glavnog cilja. Mislim da su postavljeni zahtevi takvi da ih vlast u svakom trenutku može ispuniti. Jer su personalni. Hoćete smenu Maje Gojković? Nije problem. Otići će u neku ambasadu dok se sve slegne, a posle može kako hoćeš. A i onako je malo već dosadna tu gde je. Hoćete smenu RIK? Može i to, i onako su oni tu reda radi. Smena direktora RTS? Naravno, zašto bi to bio problem… E, kad svi ti zahtevi budu ispunjeni, onda je legitimno da vlast kaže: “Čekaj, ispunili smo sve vaše zahteve, a vi i dalje protestujete. Vi ste, onda, plaćeni od nekoga za to što radite.”

Što rek’o Vučić: “Ovo je demokratska zemlja i svako ima pravo da protestuje, sve dok su protesti mirni.” To bi bila druga stavka ove priče. Dok su mirni, nema problema za vlast, ali ne rešavaju ništa od zahteva protestanata. Psi laju, vetar nosi, kaže poslovica. Tako se i vlast odnosi prema mirnim protestima svake vrste. Samo vi lupajte u šerpe, zviždite i šetajte – ali, mirno. I to je još jedan legitimitet koji se daje onima protiv kojih se protestuje.

Kratak pogled u blisku istoriju pokazuje da su građanski protesti u Srbiji bili “uspešni” onda kada su iza njih, na žalost, stajale političke stranke i partije, ozbiljno potpomognute “stranim faktorom” (finansijski i organizaciono). Ovog puta to nije slučaj. Možda negde nekome od stranih lidera protest stvori blagu nelagodu, ali to su ljudi od politike koje takve sitnice ne ometaju, niti ih skreću sa unapred zacrtanog puta. Dok ovde imaju poslušne realizatore naloga koje izdaju, oni ih neće dirati. Naravno, jer im nije u interesu. Zar posle treba opet da se pate i muče dok dovedu u red neku novu “garnituru”.

Još jednom se na delu pokazalo da “demokratski princip” i nazovi “izborna demokratija” nemaju apsolutno nikakve veze sa realnošću i životom jednog naroda. Koliko god srpski mediji (uz par časnih izuzetaka) trubili da je dobro i da će biti bolje, sve praćeno oskarovskom glumom na vrhu, zemlju napušta sve više ljudi, oni koji ostaju žive sve gore, a pravih i ozbiljnih naznaka za oporavak nema. Sve statistike idu na goru stranu, sve postaje farsa i predstava. Potemkin ovde ima gomilu sledbenika.

U malo ozbiljnijem seoskom domaćinstvu dobar domaćin vrlo pažljivo planira kako da unapredi ono čime raspolaže. U ovom domaćinstvu koje zovemo Srbija domaćin to ne radi. To kažu rezultati njegovog rada. Pravi, ne oni fingirani medijskom galamom i euforijom (dela) članova vladajuće stranke.

Stvarno nemam pojma kad će se sve ovo završiti. Ali pouzdano znam kako će se završiti. A to neće biti ni malo lepo. Pređena je granica koja je dozvoljavala fin i uljudan rasplet. Što reče Mihajlo Lalić u jednom od svojih romana: “Nema svadbe bez mesa.”

Razmišljajte. Ako hoćete.

Rasinski parlament

ostavite komentar

Create Account



Log In Your Account