Građani Srbije još uvek nemaju potpune informacije kako će pristupanje Evropskoj uniji uticati na njihove navike kada je reč o proizvodnji hrane i čuvanju životinja.
„Kada uđemo u EU nećemo moći da pečemo rakiju“, „Zabraniće nam da koljemo prasiće, pravimo kavurmu i čvarke u domaćinstvu“. Ovo su samo neke od predrasuda koje imaju građani Srbije.
O tome šta nas očekuje u procesu pridruživanja, a šta nakon što on bude okončan i Srbija postane članica EU specijalno za KruševacPress govori Tisa Čaušević, doktorka veterinarske medicine i specijalista za oblast bezbednosti hrane i EU integracije.
– Šta su najveće prepreke da Srbija ispuni zahteve iz Poglavlja 12 koji se odnose na bezbednost hrane, veterinarsku i fitosanitarnu politiku?
– Pregovaračko poglavlje 12 obuhvata propise iz oblasti bezbednosti hrane, veterinarske i fitosanitarne politike. U EU, ali isto tako i u Srbiji, ove oblasti su regulisane velikim brojem propisa, koji nisu jednostavni za primenu. Cilj ovih propisa jeste da, sa jedne strane, štite zdravlje potrošača, kao i zdravlje životinja i biljaka, ali da sa druge strane omoguće nesmetanu trgovinu hranom (i životinjama i biljkama) na teritoriji cele Evropske unije.
Srbija je zemlja koja tradicionalno ima jako solidan sistem bezbednosti hrane i veterinarskih standard, ali je njih potrebno dodatno osavremeniti kako bi bili efikasniji, moderniji i usklađeni sa zahtevima EU. Ovo je, pre svega, važno zbog nas samih, i zbog naših potrošača, ali isto tako i zbog mogućnosti izvoza naših proizvoda na druga tržišta.
Proces usklađivanja sa standardima EU je postepen. Prepreke su administrativne prirode – veliki broj propisa koje je potrebno preuzeti u naš pravni sistem i pravilno primeniti, i finansijske prirode – preuzimanje propisa i primena koštaju, kako državu, tako i privredu.
Donekle se Srbija suočava i sa nerazumevanjem unutar naših granica šta ove izmene nose sa sobom i na koji način je potrebno promeniti način razmišljanja kada je u pitanju, pre svega, bezbednost hrane. Na primer, u EU proizvođači hrane su odgovorni za svoj proizvod i ono što stavljaju na tržište.To je formalno tako i kod nas, ali u praksi mnogi proizvođači i potrošači i dalje smatraju da je odgovornost države i njenih inspekcija da osigura bezbedne proizvode, što u praksi nikako nije moguće.
U suštini, potrebno je da inspekcijske službe podržavaju proizvođače koji su savesni i brinu o tome da njihov proizvod bude bezbedan, a da dodatno kontrolišu one koji su loši u svom poslu, ili nemaju znanja o tome kako da naprave zdrav i bezbedan proizvod.
Jedan od velikih izazova predstavlja, na primer, i borba sa klasičnom svinjskom kugom, koju Srbija polako dobija. Međutim, potrebno je prestati sa vakcinacijom i osigurati da se ova bolest svinja (koja nije zarazna za ljude) ne javlja, kako bismo mogli da izvozimo meso i prerađevine od svinjskog mesa u EU, a kasnije postanemo i sastavni deo tog velikog tržišta. To su značajni izazovi koji nisu vidljivi za građane na svakodnevnom nivou, ali bi povoljni ekonomski efekti itekako mogli biti vidljivi.
– Kakve će implikacije prihvatanje standarda EU u ovoj oblasti imati na male proizvođače – mlekare, klanice i sl? Za mnoge od njih uvođenje novih standarada i procedura biće veliki finansijski izdatak?
– U Srbiji trenutno postoji veliki broj objekata koji se bave proizvodnjom i preradom mesa i mleka. Sigurno je da neće svi moći da opstanu u narednom period i izdrže tržišnu utakmicu ukoliko ne postanu konkurentni. Važno je znati da propisi EU dozvoljavaju posebna pravila za male proizvođače, koja nisu toliko komplikovana i stroga kao pravila i standardi za velike proizvođače.
Sa druge strane, niko od nas ne bi želeo da se razboli zato što je jeo, na primer, sir ili kajmak nekog malog proizvođača koji ne zadovoljava osnovne standard za proizvodnju higijenski ispravne i bezbedne hrane. To je ono na čemu se insistira u EU. Dakle, određena pravila u proizvodnji moraju da budu zadovoljena, kako bezbednost proizvoda ni na koji način nije ugrožena, ali postoji mogućnost primene “jednostavnijih” standard kojima se to isto postiže.
Slični propis, lakša primena pravila bezbednosti hrane je početkom ove godine usvojen u Srbiji, po uzoru na dobre prakse u EU.
Što se finansijskog aspekta tiče, on u pojedinim slučajevima može biti značajan, naročito ako se proizvođači hrane nisu postepeno usklađivali sa savremenim propisima u prethodnom periodu. Sa druge strane, Srbiji su od nedavno na raspolaganju i sredstva iz IPARD fondova EU, kojima će biti moguće u značajnoj meri (do 60%) finansirati osavremenjavanje pogona za preradu mesa i mleka.
– EU tretira i pitanje dobrobiti životinja – prilikom čuvanja na farmama, transporta, zaštiti životinja pri ubijaju… Kakve promene to donosi uzgajivačima i prerađivačima u Srbiji uzimajući u obzir praksu koja kod nas postoji? Šta ćemo morati da menjamo?
– EU uzima dobrobit životinja koje se gaje zarad proizvodnje hrane veoma ozbiljno. Ovo je oblast o kojoj se kod nas možda ne razmišlja još uvek dovoljno, ali je izuzetno važna ne samo sa civilizacijskog aspekta, već i sa ekonomskog. Dodatno, dokazano je da su proizvodi koje dobijamo od životinja koje nisu pod stresom boljeg kvaliteta i samim tim zdraviji i za nas.
Uslovi u kojima je dozvoljeno držati životinje – na primer kavezi za koke nosilje ili boksovi u kojima se drži telad su vrlo precizno definisani u EU i tu nema mnogo prostora za odstupanje. Srbija će morati da prihvati sva pravila vezana za dobrobit životinja, jedino je pitanje da li će uspeti da dobije neki prelazni period za prilagođavanje nakon pristupanja EU. Ovo je bio slučaj za neke države u prethodnim krugovima proširenja EU, ali su tada mnogi od ovih propisa vezanih za dobrobit životinja bili još novi, i bilo je logično dozvoliti prelazni period za njihovu (odloženu) primenu.
Nije izvesno da će i Srbija moći da računa na povlašćen tretman u tom smislu. Dakle, veći kavezi za koke nosilje, humaniji uslovi za držanje prasića, držanje teladi u grupama, umesto izdvajanje, su neke od izmena koje ćemo morati da prihvatimo.
– Srbija, posebno deo južnoj od Beograda, je specifična zbog ekstenzivne poljoprivrede. U domaćinstvima se gaje voće i povrće, domaće životinje, prerađuju i koriste za domaću upotrebu, a mala količina se iznosi na pijacu. Da li će i kako pristupanje EU uticati na njih? Da li će naši seljaci i dalje moći da peku rakiju, kolju prasiće i jaganjce? Da li će nesmetano moći da prodaju zimnicu i sir spremljene u kućnim uslovima?
Sve što se od hrane proizvodi za sopstvenu upotrebu, odgovornost je isključivo onog ko je proizvodi. Drugim rečima, ako pravite kobasice u svom domaćinstvu i ne prodajete ih, već ih samo koristite za svoju porodicu, niste obavezni da se držite posebnih pravila za bezbednost hrane.
Međutim, ukoliko iznosite na tržište proizvode koje ste napravili, čak i ako su u pitanju manje količine, morate da zadovoljite određene osnovne uslove vezane za higijenu i dobru proizvođačku praksu. To znači, na primer, da ćete ukoliko u vašem domaćinstvu pravite sir i kajmak morati da registrujete vašu proizvodnju koja ne mora da bude preterano savremena, ali mora da zadovolji osnovne uslove, čistoću, pranje ruku, pločice, odvojeno držanje životinja od mesta gde se hrana prerađuje i slično (zahtevi su kod nas već propisani pravilnikom za tzv. male proizvođače).
Ovo se ne razlikuje previše od dobre prakse koju su naše bake koristile u pripremi domaćih proizvoda koji se iznose na prodaju. Samo je malo jasnije definisano, ko, šta, kako, a sve zarad bezbednog proizvoda.
Kada je u pitanju klanje životinja u samom domaćinstvu, tu su pravila prilično jasna. Dozvoljeno je klanje manjih životinja, kao što je živina i zečevi, dok za veće životinje važe nešto drugačija pravila kako bi se osigurala bezbedna hrana, ali i dobrobit životinja pri klanju (omamljivanje i slično).
– U Srbiji se „velika prašina“ podigla oko GMO. Da li će pristupanjem EU Srbija postati „otvorena“ za GMO i kakva je situacija trenutno?
– Priča o genetički modifikovanim organizmima (GMO) je, kod nas, ali i u ostatku Evrope, pre svega, emocionalna i politička priča. Sistem odobravanja i kontrole GMO u EU je najrestriktivniji u svetu. Proces odobravanje genetički modifikovanih kultura je veoma detaljan i traje dugo, pre nego što takva kultura dobije dozvolu da se nađe na tržišu EU. Uz odobrenje uvek ide i obaveza jasnog označavanja ovakvog proizvoda oznakom da sadrži GMO.
U praksi to znači da se genetički modifikovane kulture koriste skoro isključivo hrana za životinje. Proizvodi od životinja (mleko, meso, jaja) koja je hranjena na primer genetički modifikovanom sojinom sačmom ne moraju da nose oznaku GMO jer se smatra da ovakvi proizvodi sami po sebi nisu genetički modifikovani. Sa druge strane, ukoliko potrošač u EU ne želi da jede meso životinja hranjenih na ovaj način, može da potraži, na primer, organsko meso.
Sami proizvodi za ljudsku ishranu koji sadrže GMO, na primer majonez koji sadrži ulje od genetički modifikovane soje, moraju da nose jasnu oznaku na etiketi da sadrže GMO. To u praksi znači da je skoro nemoguće naći ovakve proizvode na rafovima u EU, znajući negativno raspoloženje Evropljana ka genetički modifikovanim organizmima.
Kada je u pitanju gajenje kultura, biljaka, koje su genetički modifikovane, situacija je dodatno komplikovana za proizvođače ovakvog semena. Trenutno je u EU odobrena samo jedna genetički modifikovana sorta kukuruza za gajenje. Međutim, prema evropskim propisima, države članice imaju pravo da se ograde od ovoga, odnosno da zabrane gajenje GMO kultura na svojoj teritoriji. Ovo pravo trenutno koristi oko dve trećine država članica EU i ne postoji nijedan razlog zašto Srbija ne bi primenila isto pravo stupanjem u članstvo EU.
Sa druge strane, sam promet genetički modifikovane hrane i hrane za životinje nije moguće zabraniti prema EU pravilima, nakon što je takav proizvod odobren od strane naučnih i stručnih službi EU. Srbija kao država u procesu pristupanja ima obavezu da svoje propise prilagodi sa evropskim, drugim rečima : gajenje GMO – odluka da ili ne je prepušten nama; promet GMO hrane i hrane za životinje – dozvoliti, uz obavezno označavanje ovakvih proizvoda da sadrže GMO, tako da je odluka na potrošaču da li će kupiti takav proizvod ili ne.
