Minimalni razlozi za prihvatanje EZ mogli bi se navesti u relativno kratkoj listi: dosledan stav prema smrtnoj kazni, sloboda kretanja svih građana. Nešto udaljeniji razlozi bili bi sud u Strazburu i pristup evropskim fondovima: prvo je na kraju dugog i neuspešnog traženja pravde tamo gde bi morala pripadati, drugo je dugo i često neuspešno traženje načina da se preživi u atmosferi potpunog privilegovanja velikih i uticajnih – država i institucija – na račun malih i nemoćnih. Ali, desi se, i jedno i drugo. Ništa drugo ne bismo mogli da navedemo, što bi svaki evropski građanin odmah prepoznao kao pozitivno dejstvo, i bio u stanju da dokaže kako to važi i za sve druge evropske građane. EZ nije uspela, ili nije htela, da ostvari evropsku naraciju, mitologiju, slike, pesme, medije, školski paket kolektivnih emocija koje bi mogle, kada je to potrebno, podsetiti građane zašto treba očuvati tu tvorevinu želja za mirom. Razvijala je uglavnom birokratiju, koja nigde i ničim nije pokazala da sama štedi otkako je kriza počela. Sa svojim ne malim iskustvom u traženju projekata i mogućnosti evropske saradnje, čini mi se da tu birokratiju čine ponajviše nekadašnji slabi đaci koji se, stekavši moć, svete svojim učiteljima, institucijama i znanju uopšte…
Sa mogućnošću uvođenja viza za građane onih zemalja koje se po kriterijumima neke države ocene kao sklone prevari, konstrukcija EZ se opasno nagnula i može se predvideti rušenje, ako još jedno ljudsko pravo nestane. Smrtna kazna je zasada nedodiriva. Da li će ta poslednja svetlost humanizma biti dovoljna? Izvesno ne, podržavaju je samo elite i oni koji se još sećaju zašto je EZ nastala. Većina građana EZ, potonula u siromaštvo i očajanje, verovatno bi bila raspoložena za ponovno uvođenje. Ovaj ključni problem EZ najbolje ilustruje stav Vatikana u dve za njih povezane stvari: smrtna kazna i abortus sa kontracepcijom. Vatikan je najveći i najuticajniji svetski protivnik smrtne kazne i najveći i najuticajniji svetski zastupnik ukidanja prava ženama da odlučuju o svome telu, dakle ključnog ljudskog prava. EZ bi trebalo da dokazuje da je demokratska struktura udružene vlasti i udruženih interesa upravo time što ne ugrožava nijedno ljudsko pravo. I istovremeno, EZ dozvoljava svojim članicama prilično morbidnu raznolikost u stavu prema ovom ljudskom pravu, jer se ne meša u poljske srednjevekovne zakone i običaje oko abortusa, niti u španski projekt smanjivanja prava u toj oblasti. Španski slučaj je bedno transparentan – pobuna žena bi mogla da oslabi narodnu pobunu protiv katastrofalne politike “štednje”, naročito ako se stvari pridruže mediji manjeg stepena savesnosti. Problem EZ je pre svega u tome što ne sme – ne bi smela – praviti bilo kakvu hijerarhiju ljudskih prava, i dozvoljavati kompromise sa “svetim carstvom”: ali to traumatično pokazuje da EZ u praksi nije zasnovana na idejama prosvećenosti i da ne sledi ono što na proslavama prisvaja kao svoju istoriju.
Pre više od dvadeset godina, kada je u ustav Slovenije ušla neobična formulacija o “svetosti” života, nekoliko hiljada žena je opkolilo parlament, pridružile su im se i sve poslanice. Svetost je izbačena. Danas dugogodišnji EZ poslanik i razočarani odbačeni kandidat za najviše mesto u EZ, Lojze Peterle, dozvoljava sebi da u javnosti govori o abortusu na najžalosnije zaostao način, očito smatrajući da će mu to koristiti na dolazećim evropskim izborima. Umesto da očas prirede kakvu lepu manifestaciju Lojzetu Peterletu, neke ženske organizacije će prirediti demonstracije pred španskom ambasadom.
Zašto baš sada? Nema odgovora na ovo pitanje, što neprijatno raskriva odsustvo dublje misli i plitku upotrebljivost u dnevnoj politici. Nije reč o popravljanu populacijskog stanja EZ, jer je politika već davno usmerena u zaustavljanje trenda produžavanja života putem najrazličitijih i na prvi pogled nepovezanih mera: smanjivanje, pogoršanje i u bliskoj perspektivi ukidanje zdravstvene zaštite za sve uzraste sve širih slojeva koji ne mogu da plaćaju zdravstvene usluge; smanjivanje i pogoršavanje dostupa hrani za najšire slojeve; smanjivanje sa planiranim potpunim ukidanjem penzija; plansko pogoršavanje uslova stanovanja, ukidanje dostupa sportu, zabavi, kulturi za siromašne; sužavanje dostupa školovanju; vezivanje značenja progresa za tehniku a ne za čoveka; sistematsko uništavanje onoga dela okoline koji neposredno ugrožava egzistenciju siromašnih. U takvoj društvenoj “viziji” industrija materinstva bez ženskog odlučivanja donosi jasne strateške prednosti: brzo zamenjivanje stare radne snage novom bez konflikta i ulaganja u socijalu; povećanje broja vojnika, policajaca i drugih službi koje uz malo ulaganje mogu obezbediti kontrolisanu stabilnost društva i posredno ukidanje kritike; smanjivanje ženskog glasa i učešća u društvu, izbacivanje žena iz konkurentne oblasti zapošljavanja, svođenje žena na radno/rodne drone u ograničenom području kuća-deca; isključivanje žena iz politike, javne sfere, nauke i kulture. Sve to, naravno, uz objašnjenje da im se daje mnogo više vremena za posvećivanje porodici. Kolateralne prednosti industrije materinstva su i detektovanje, getoiziranje i postepeno uništavanje svih grupa, pojedinaca, životnog stila, političke i javne prisutnosti i kulturnog delovanja onih koji ne učestvuju sa jasnim ulogama u industriji materinstva – sterilni, polno nejasni ili “pogrešno” opredeljeni, invalidi, eugenički deklasirani. Nešto slično mora da važi za one grupe čija je industrija materinstva neželjena, bilo zbog rasnih, etničkih, lli nekih drugih proizvoljnih razloga koje sebi može da priušti vlast sa takvim već ostvarenim ili čitljivo zacrtanim merama. Referendum za ustavni status privilegovane porodice u industriji materinstva nedavno u Hrvatskoj je jasno pokazao ružno lice EZ, čije institucije, od parlamenta pa naniže, nisu u stanju da umeste ni prosvetiteljski humanizam ni intelektualnu zrelost kultura koje se smatraju vodećim u svetu. U ovome trenutku, nema evropskog političara koji je u stanju da pola sata suvislo govori o humanističkim osnovama EZ. Briga me da li to ne može gluposti radi ili zbog straha od lobija, birokrata i stranačkih zahteva, rezultat je isti: evropski građani više nemaju šta da čuju od svojih vrhunskih predstavnika i institucija, i postaje im jedino važno, u opštoj društvenoj neurotizaciji, sistematskom uništavanju solidarnosti i razvlašćivanju kriterijuma, da se stvari dešavaju pod njihovim prozorom – represija nad strancima i slabima, porast rečitog nasilja, sumnjivih vođa, opskurnih ciljeva. Videti krv postaje sve važnije kod sve većeg broja evropskih građana.
U toj perspektivi smrtna kazna, zasad nedodirnuta, i ljudsko pravo na kontrolu svog tela, duboko ugroženo, postaju zapravo nosioci sličnih, ako ne i istih značenja. Ono što može Vatikan, pa ni on ne još veoma dugo, civilna i po pretpostavci demokratska vlast građana nikako ne sme, jer se po nekim skoro zaboravljenim zahtevima odriče vlasništva nad ljudskom dušom, čak i ako je priznaje. Onoga trenutka kada se posegne u to, mehanizmi kao što je ponovno izmišljanje viza za građane EZ će se, kao leteći užasi iz Pandorine kutije, raširiti u još jedan ubilački evropski mrak.
Autor: Svetlana Slapšak
Peščanik.net, 16.01.2014.