Priča o privatnosti na Internetu, najvećoj svetskoj mreži računara, počinje 1994. godine. Tada je firma Netscape, za potrebe svog onda revolucionarnog pretraživača, uvela „kolačiće“ (eng. cookies). Od tog trenutka je nastala tehnologija koja je omogućila (i još uvek omogućava) elektronski nadzor korisnika Interneta. Do tada je korisnikov prostor na Internetu bio potpuno anoniman i privatnost osigurana. Od kako postoje „kolačići“, svi smo izloženi do gole kože.
Retki se zapitaju „Kako to da su danas najvrednije one kompanije čije su usluge besplatne?“ Google, Facebook i drugi ne naplaćuju svoje osnovne usluge. Pa, odakle im novac? Odatle što trguju našim podacima. Tržište ličnim informacijama u obliku velikih skupova podataka na svetskom nivou trenutno raste sa stopom od 40% na godišnjem nivou. Dakle, jasno je da najveće kompanije najviše i zarađuju na ovom poslu. Jer, ciljano oglašavanje i personalizovani oglasi su njihova osnovna ponuda. To je suština poslovanja velikih igrača u svetu Interneta.
O kolačićima, pa i o njihovom postojanju, javnost nije znala ništa sve do 1996. Tada je dosta medijske pažnje, i to posebno zbog negativnih posledica po privatnost, bilo posvećeno ovoj tehnološkoj inovaciji. Kolačiće je Netscape razvio pomenute 1994. godine, i oni su bili, poprilično tajno, uvedeni u prvu Netskejpovu verziju internet pretraživača. Bili su prisutni i aktivni bez obaveštavanja korisnika ili traženja njegove saglasnosti. Nisu postojali nikakvi mehanizmi za upozoravanje korisnika kada se kolačiči instaliraju na njihov računar. Nije bilo nikakve transparentnosti o tome kakve informacije prikuplja kolačić. Naredne dve decenije trajala je borba mnogih aktivista, boraca za privatnost, poverenika za privatnost, komisija i nacionalnih i internacionalnih organa i institucija da se ovo pravno reguliše. Svi oni su na razne načine edukovali javnost i borili se za kontrolu uticaja kolačića na privatnost svih korisnika.
Kolačići nisu slatki…
Šta je, u stvari kolačić (cookie)? To je mali sadržaj, mali programski kod, koji je na računar korisnika Interneta otposlat sa nekog posećenog sajta i koji je smešten u korisnikov program za pretraživanje Interneta. I svaki put kada taj korisnik otvori tu stranicu, program šalje nazad serveru iinformacije o prethodnim aktivnostima korisnika na tom sajtu. Savremeni kolačići mogu i mnogo više, ali je ovaj osnovni koncept bio dovoljan da se otpočne sa biznisom targetiranja korisnika. Što je najveći izvor prihoda najbogatijih Internet giganata.
Koje su to informacije koje se prikupljaju o nama? Pa, to je sve ono što predstavlja naš tzv. „digitalni otisak“: IP adresa, spisak sajtova koje redovno posećujemo (uz tačno vreme i trajanje poseta), tip računara ili mobilnih uređaja koje koristimo, naše pretrage po Internetu, lokaciju sa koje pristupamo Mreži, starost, pol, seksualne preferencije, roba koju kupujemo… Nema kraja ovom spisku informacija, jer se one generišu u zavisnosti od usluge koju koristimo. Kad se, na kraju, ove prikupljene informacije povežu, onda je moguće tzv. „profilisanje“ korisnika. To je proces izrade profila na osnovu analize dostupnih podataka, a zatim i pronalaženje šablona i uzajamne povezanosti u ogromnim količinama prikupljenih podataka o korisniku. A onda, povezivanje sa podacima svih drugih korisnika i analiza takve mase podataka. Možda zvuči čudno, ali je stvarno zapanjujuće šta se sve može i do čega se dolazi ovakvim analizama. Tako dolazimo i do dela odgovora na paitanje iz naslova: kako Google zna sve o meni.
Tehnološki razvoj na jednoj strani i sve veće korišćenje Interneta i njegovih servisa omogućava izuzetno precizno profilisanje. Neke od novijih analiza kažu da je tek nekoliko lajkova na Facebooku dovoljno da ova firma sazna o vama višenego što to znaju vaši prijatelji. Sa dvadesetak lajkova Facebook vas poznaje bolje od komšija, a već sa preko pedesetak lajkova bolje nego uža familija. Naše ponašanje na Internetu ostavlja toliko tragova i informacija, pa analize tog nesvesnog ponašanja predstavljaju vrlo jasan kognitivni otisak svakog od nas.
Kada na sve ove podatke dodamo istoriju naših reakcija, podatke o lokaciji i vremenu, meteorološke informacije, socijalne i ekonomske informacije, onda su visoko sofisticirani sistemi u mogućnosti da nam plasiraju vrlo preciznu reklamu ili neki drugi sadržaj. Tada mogu da očekuju veliku verovatnoću željene reakcije. To se zove „prognostičko targetiranje“. Svi smo čuli za aferu sa firmom Cambridge analytica i rezultatima američkih predsedničkih izbora na kojima je pobedio Donald Tramp . To je pravi primer za prognostičko targetiranje.
Budućnost nije svetla
Sa daljim razvojem tehnologije stvari postaju sve složenije u smislu privatnosti. Google naočare, kućni aparati priključeni na Internet, mobilni telefoni i njihove aplikacije (gde sami ostavljamo svoj otisak prsta!), podaci iz pametnih kuća, sa navigacionih uređaja… Jednostavan primer: popularna aplikacija na mobilnom telefonu koja broji vaše korake i računa koliko ste kalorija potrošili. Informacije koje su odatle dostupne o vama su toliko brojne, da je to pravo čudo: koliko vremena i kad trošite na rekreaciju, koliko ste visoki i teški, koliko ste kalorija uneli i potrošili tokom dana… Još ako je aplikacija nešto kompleksnija i ima merenje krvnog pritiska, srčanog ritma i drugih podataka, sve u relanom vremenu, to znači da vas drugi poznaju bolje nego vi sebe samog. I sve to radimo svojevoljno i bez pritisaka. A to su podaci koje o ljudima nisu imale ni najstrože tajne službe diktatorskih režima.
Sve su brojnije analize ovog tipa. I sve je teže, sad već skoro nemoguće, biti van ovakve kontrole. Retki su pojedinci koji ne koriste mobilni telefon, ne surfuju Internetom, nemaju kablovsku televiziju, ili su na neki drugi način pod paskom Interneta.
Može li se protiv
Naravno, što je i za očekivanje, velike zemlje kao što su SAD, one u kojima ima najviše ovakvih kompanija koje se bave ovim poslom, su i najveći dobitnici u ovoj igri trgovine podacima Internet korisnika. Zato ni malo nije slučajno što npr. Kina strogo kontroliše Internet saobraćaj na svojoj teritoriji. Ali, i što ona, sa druge strane, razvija vrlo slične sisteme iz sopstvene proizvodnje, koristeći ih u iste svrhe.
Kao zaključak, ni jedna inovacija u istoriji ljudskog roda nije korišćena samo u dobre svrhe. Uvek je ljudski rod uspevao da nađe i neki drugi način za primenu, takav koji nije baš za ponos i diku. Šta može korisnik Interneta? U ovom trenutku ne može mnogo toga, ali može da se delimično zaštiti. Naša prva preporuka na ovu temu je sledeća: zamenite Google Chrome, Mozilla Firefox ili Internet Explorer pretraživačem koji brine o vama. To je besplatni Tor browser. On koristi posebnu mrežu računara i koristi tzv. VPN tunele za pristup Internetu. Bićete bar malo bezbedniji, a „onima“ ćete, ako ništa drugo, prilično otežati posao.
