Korak po korak do boljeg života – kako da se dođe do toga da bolje živimo? To je ono o čemu svako normalan razmišlja. I uvek je tu „okruženje“, „situacija“ i „politika“ – stvari koje nas ograničavaju i onemogućavaju. E, hajde, onda, da porazmislimo i porazgovaramo o tome šta bi se moglo, pa da se stigne do nekog poboljšanja. Polako, korak po korak, ali da se napreduje.
Evo, pozivam sve Vas: napišite ovde, na ovim stranicama (u komentaru ovog teksta) o tome što razmišljate. Kako biste Vi rešavali „situaciju“? Šta da se radi (ali: da bude ljudski, bez krvi i nasilja)? I, molim, dajte i malo obrazloženje, da se vidi kako bi to doprinelo i šta predlog rešava.
Prvi koraci
Evo, da počnem od sebe i da ja dam prve predloge. Mnogi će reći: „Ne može to tako!“, ali: nisam ja mnogo pametan – ovo je sve prepisano od nekih drugih, naprednijih, gde to već funkcioniše. Ako to radi tamo negde, zašto ne bi i ovde?
Znam za sve te priče koje ćete da potegnete kao kontra argument: da ovde vlada nepotizam, da kod nas to ne može da prođe, da je to tehnički nemoguće i sl. Ali, ja mislim da bi baš na ovaj način mogli po nešto da promenimo.
Jedno po jedno, korak po korak, i osvajamo prostor koji se zove bolji život. Drugi način je mnogo krvaviji, a to nam, valjda, ne treba. Dakle, evo mojih predloga:
Predlog broj 1
U državnoj administraciji (od najnižeg nivoa, pa do najvišeg) zapošljavati, po najvišem prioritetu, prvo osobe sa invaliditetom, pa tek onda ostale. Obrazloženje: Svuda, u svim zakonima, propisima i papirima se zaklinjemo u ravnopravnost, vodimo računa o ranjivim grupama i kažemo da hoćemo kao Evropa. E, ovo je predlog direktno iz Evrope. Tamo to funkcioniše na taj način. Nisu svi u državnoj administraciji akademici i doktori nauka. Ima tu i srednjoškolaca, i običnih fakultetlija. A ima takvih, koliko hoćeš, osoba sa invaliditetom bez posla. I rešavamo više problema u jednom cugu: skidamo sa spiskova za nezaposlene one koji se najteže zapošljavaju, a oni (radeći administrativne poslove) neće imati težak život na poslu.
To bi, takođe, nateralo „vlasti“ da omoguće prilaz svim institucijama i invalidnim licima. Trenutno, u zgradu kruševačke Gradske uprave se sa kolicima ulazi jedino uz pomoć četvorice nosača, a u bivšu zgradu GP Jastrebac nikako – lift je premali. Ako se vlast zaklinje u Evropu, evo „evropskog“ predloga koji ne košta ništa, a mnogo rešava. Tema za ozbiljno razmišljanje.
Predlog broj 2
Automatizovano izdavanje obrazaca, kao na bankomatima. Obrazloženje: Odem na šalter, podnesem zahtev, platim taksu… A vreme prolazi. Naša, srpska Vlada tvrdi kako je pri kraju „umrežavanje“ matičnih knjiga. Ako je to istina, onda je vrlo jednostavno (postoji u mnogo zemalja u Evropi i po svetu) uraditi sledeće: postaviti automate koji liče na bankomate, ali ne izdaju novac, već matičnu dokumentaciju.
Ubaciš čipovanu ličnu kartu, ili to radiš sa JMBG, ili sl. Uz to neki novac (cena izrade dokumentacije je, kad je sistem postavljen, samo cena štampe – dakle red veličine 5 do 10 dinara) i mašina ti odštampa izvod, državljanstvo ili sl. Nije ovo topla voda, kod drugih to već funkcioniše. Ako ne znamo kako, samo treba da prepišemo. Ako smo mogli da prepišemo ono najgore, hajde, za promenu, da prepišemo i nešto pametno.
Predlog broj 3
Besplatne knjige za sve đake preko download-a na Internetu. Obrazloženje: nadležno Ministarstvo raspiše konkurs i izabere udžbenike prema kojima će se izvoditi nastava. Te udžbenike u elektronskom obliku postavi na Internet za besplatan download. Internet se dovoljno raširio po Srbiji, pa bi ovo tehnički bilo izvodljivo. Za sve knjige, pa i za one koje se inače rade preskupo, jer su u malim tiražima (npr. na jezicima manjina). Nešto slično rade južne komšije, Makedonci. Uz to, tamo gde to nije moguće, iz ne znam kojih razloga, može se dostaviti DVD na kome bi se našle sve te knjige. Na količinu DVD-a u tiražu od par stotina hiljada to košta skoro ništa. A ako bi se još radilo tako da se nastavni planovi, a time i udžbenici, ne menjaju svake školske godine (neka bude bar na četiri godine – olimpijski ciklus), sve bi ovo bilo tek da nije džabe.
Kazaćete: „A izdavači?“ Pa, to su privatne firme. Ako su pravi izdavači, a ne samo „ušemljeni“ nazovi preduzetnici, preživeće oni. A ako su se bavili samo ovim poslom, onda i ne moraju da postoje, nisu ni važni.
Čekam Vas!
Svi ovi predlozi će, naravno, nekoga zaboleti. Uvek je tako, šta god da treba da se promeni. Ali, ovi predlozi su, ako ništa drugo, bar pošteni. Njihovom realizacijom bi se, osim jeftinijeg i lakšeg života, po malo razbistrile i neke mutne vode.
Hajde, sad, da čujem malo Vas. Nemojte samo da kukate. Znam, nije ovo velika vajda, ali ćemo svi mi malo više razmišljati, i svi mi se uključiti na neki način (a da to nije isprazno pljuvanje preko Facebook-a). Možda bude pametnih predloga, pa da pokrenemo građansku inicijativu i nešto uradimo.
Ja – toliko za ovu priliku. Sad, pa na dalje – svi mi zajedno. Da vidimo jesmo li živi.