Nemanja Zdravković je iz Kruševca, u potrazi za srećom i poslom, otišao jako mlad, a privremeno se skrasio u Slovačkoj.
„Kao i svaka mlada osoba koja je otišla iz Srbije, ja sam otišao jer trenutno nisam video perspektivu u našoj državi zbog raznih problema. Uvek je falilo para i to se samo sa jednim poslom nije moglo postići. Pored toga, kao neko ko nije bio u mogućnosti da putuje, imao sam želju da se zaposlim u inostranstvu, naučim neki novi jezik, nove tradicije i počnem nešto novo. Igrom slučaja sam završio u Slovačkoj, dobio sam ponudu od agencije za zapošljavanje da otvorim firmu uz obećanje da ću preko te firme imati radnu dozvolu i veliku platu. Naravno, pristao sam“, počinje svoju priču Nemanja i nastavlja.
„Relativno brzo sam video razliku između Srbije i Slovačke i to mi se svidelo. Život bez tenzije, razlika u ljudima i , najbitnije, za sve što želiš uraditi moraš se potruditi sam, bez pomoći sa strane. Prvi posao u Slovačkoj našao sam u firmi zvanoj „Schnellecke“ koja se bavila proizvodnjom vrata za novije modele „Audija“. Firma je nudila mogućnost napredovanja što sam i iskoristio i ubrzo postao glavni montažer a kasnije i tim lider„.
Ipak, ni u Slovačkoj ekonomska situacija nije idealna.
„Zbog manjka posla cela moja smena dobija otkaz i nalazim se u situaciji da biram ili da idem kući ili da ostanem u Slovačkoj i tražim novi posao. Odlučio sam da ostanem. Obzirom da sam jezik solidno naučio uspeo sam da se zaposlim u glavnom magacinu koji drži lanac prodavnica u Slovačkoj po imenu „Delia“ gde počinjem da radim na poziciji magacionera.
Zbog situacije sa Korona virusom vlasnik je odlučio da magacin pretvori u internet prodavnicu i kao stariji radnik dobio sam ponudu za unapređenje i veću platu. Posle dužeg razmišljanja pristao sam i počinjem kao šef smene. Tek tada sam video koliku sam odgovornosti svalio na sebe i shvatio da to nije za mene ali sam odlučio da ostanem jer mi i radna dozvola uskoro ističe“, kaže Nemanja.
Ovaj mladi kuvar planira da se uskoro vrati u Srbiju.
„Uglavnom čujem kako svi kažu da su novac, mir i sreća u inostranstvu. Moje mišljenje je da su u pravu samo po pitanju novca, a novac ne može kupiti sreću i mir. Te dve stvari ostaju tamo odakle smo, u rodnom mestu, i nista ne može zameniti toplinu rodnog doma“, zaključuje Nemanja Zdravković.
