Kolege iz KruševacPRESS-a su objavile odličan tekst koji govori o aktivnosti političara iz našeg atara koji nas predstavljaju u Republičkoj skupštini. Tu su svi podaci o broju javljanja za reč, podnetim amandmanima i sl.
Kako se u tekstu ispravno zaključuje, „naši“ poslanici su bili, žargonskim rečnikom rečeno „statisti u kukuruzu“. Uredno su „sproveli partijske stavove“ i glasali kako im je rečeno, i kad im je rečeno. I za to bili odlično plaćeni (uz sve ostale privilegije). Nemojte misliti da su poslanici iz drugih sredina bili nešto drugačiji. Pogledajte statistike koje je objavio Otvoreni parlament, pa ćete videti da je tako sa velikom većinom poslanika. Dakle, princip je prilično jednostavan. Glavni baja u svakoj partiji zastupljenoj u srpskom Parlamentu postavlja jednog manjeg baju na mesto šefa poslaničke grupe, i njega detaljno instruiše o stavovima koje treba zastupati. Ako je stranka zastupljena sa većim brojem poslanika, onda je moguće da postoje i još „manje baje“ koji se javljaju povremeno, posebno u nekim usko stručnim oblastima. Kod manjih parlamentarnih stranaka onaj jedan (šef poslaničke grupe) zna sve.
Specifičnost srpske parlamentarne demokratije je jasna. Kad neko ima apsolutnu većinu, tada se stvari odvijaju prilično brzo i pravolinijski. Opozicioni deo parlamenta može jedino da pokuša da bude zanimljiv gledaocima TV prenosa skupštinskih zasedanja, ali bez ikakvog uticaja na rad. To pokazuje i broj usvojenih amandmana koje su predložili opozicioni poslanici. Oni se (skoro) nikad ne usvajaju, čak i kad je očigledno da imaju smisla i da predstavljaju poboljšanje predloga. Razlozi za ovo su jasni: ako sam vlast, biće kako kažem, pa makar bilo i pogrešno. O nalaženju najboljih rešenja kroz demokratski dijalog nema reči. Jer, da bi do toga došlo, preduslov je dijalog, a njega nema. Sva govorancija koja se čuje iz poslaničkih klupa je isključivo monološka forma koja ne ostavlja mesta za konstruktivnu diskusiju. E, to je srpsko shvatanje demokratije (opet: tako je na dosta mesta u svetu).
Tu negde i leži problem demokratije kao sistema. Pogledajmo ovako: statistički, genija je mnogo manje od prosečno inteligentnih i ispod prosečno inteligentnih ljudi. A demokratija u svojoj osnovi pretpostavlja vlast većine. Očigledno je, iz toga, da prema demokratskom sistemu, na vlasti uvek budu oni koji spadaju u grupu manje sposobnih. Ali, baš o tome se radi, zar ne?