Razgovarate na društvenim mrežama, koristite Interne pretraživače da pronađete neke informacije ili fotografije sa odmora svojih prijatelja. Onda, odjednom, vidite reklame širom Interneta za proizvode koji se čudno poklapaju sa vašim onlajn aktivnostima i interesovanjima. Koliko često vam se ovo dešavalo?
Možda ste srećni što vidite oglase koji se odnose na vaša interesovanja. Ali ste možda i malo zastrašeni. Jer, izgleda da vas onlajn platforme koje koristite špijuniraju u tajnosti.
Da li ste im dali dozvolu da to urade? Da li želite da velike korporacije znaju svaki vaš korak na mreži? Zašto se to uopšte dešava, i kakve to veze ima sa načinom na koji tražimo i konzumiramo informacije u svom svakodnevnom životu?
Google, Facebook, YouTube, Amazon i druge onlajn platforme žele da nas zadrže što duže u vezi sa njihovim proizvodima i uslugama. Zato koriste složene računarske formule i napredne algoritme da bi nam prikazali reklame, rezultate pretrage, vesti i drugi sadržaj na osnovu ličnih podataka koje prikupljaju o nama.
Naše pretrage i klikovi, naša sviđanja i nesviđanja (lajkovi i dislajkovi) se prate i unose u algoritme koji potom određuju šta vidimo, a šta ne.
Rezultat ovog automatizovanog procesa je da se naše informacije filtriraju za nas pomoću nevidljivog kompjuterskog koda. To rade koristeći našu lokaciju, naš pretpostavljeni identitet, karakteristike kao što su godine i pol, naši hobiji, interesovanja i navike kupovine, naše odnose, pa čak i naše političke stavove.
I, osim ako ne radimo iza scene za neku tehnološki naprednu kompaniju, imamo vrlo malo znanja o tome kako ili zašto algoritmi funkcionišu na način na koji rade, zašto možemo da vidimo određene stvari, a neke druge ne možemo.
Koje su implikacije ovog misterioznog procesa filtriranja? Ako je naš onlajn ekosistem prilagođen nama ili pretpostavkama o nama, tada je manje verovatno da ćemo biti izloženi različitim perspektivama i suprotstavljenim tačkama gledišta. Možda ćemo propustiti važne informacije, jer se nikada ne pojavljuju u našim personalizovanim fidovima vesti ili rezultatima pretrage. Možda nikada nećemo čuti za određene proizvode, usluge ili mogućnosti, tako da je naš pogled na svet sužen i oblikovan algoritmima.
Internet postaje „soba odjeka“ koja pojačava ono što već mislimo i verujemo. Naše ideje nikada nisu osporene ili dovedene u pitanje. Što više vremena provodimo u ovoj „sobi odjeka“, veća je verovatnoća da ćemo postati ukorenjeni u sopstvenim uverenjima i odupreti se alternativnim pogledima.
Volimo stvari koje već volimo, a algoritmi nam daju još više stvari koje volimo. Na ovaj način, usluge kao što su YouTube ili Twitter mogu doprineti političkom ekstremizmu i polarizaciji. Tako različite grupe i zajednice više ne rade sa istim skupom činjenica, već svaka sa svojim, prilagođenim sebi.
Kada pretražujemo Internet ili komuniciramo sa društvenim medijima, moramo da razmislimo o ograničenjima informacija kojima smo izloženi kao rezultat rada algoritama. Moramo stalno da razmatramo kako kompanije mogu da koriste delove naših ličnih podataka, da nas stereotipiziraju i ograniče sadržaj koji vidimo. Kako da ovo uradimo? Edukacija je jedan od prvih i osnovnih koraka u tom smeru. Ovaj tekst je jedan od takvih koraka.
