‘Curenje’ podataka u medije predstavlja ozbiljan problem sa aspekta privatnosti. To se dešava kada se podaci o pojedincima, kao što su lični podaci, fotografije ili video snimci, nezakonito ili neovlašćeno objavljuju u medijima ili na internetu. Ovo može imati ozbiljne posledice za pojedince, kao što su gubitak privatnosti, stres, ugrožavanje bezbednosti i čak diskriminacija.
Jedan od glavnih problema sa ‘curenjem’ podataka u medije je ta što pojedini ne mogu kontrolisati kako se njihovi podaci koriste ili kome su dostupni. Osim toga, podaci koji su objavljeni u medijima ili na internetu mogu se koristiti za ciljane oglase, profiliranje ili čak diskriminaciju.
Drugi problem je tačnost podataka koji se objavljuju u medijima. Ponekad mediji objavljuju neistinite ili nepotpune informacije, što može imati negativne posledice za pojedince koji su pogođeni tim informacijama.
Prema informacijama sa drugog stručnog panela koji se bavio ovim temama, podaci najčešće cure iz policije, a neretko završe i na naslovnim stranama tabloida. Međutim, nadležni ne reaguju na kršenje privatnosti u medijima, pa tako pojedine redakcije neprestano dobijaju informacije iz insitucija.
Igor Vukotić je žrtva povrede privatnosti kome je u dnevnim novinama „Blic“ objavljena fotografija u okviru šeme škaljarskog klana. Kako Igor kaže, posledice toga su osetitli i on i njegova porodica. „Prvo je usledio je šok kada su mi javili da kupim novine. Video sam da nije fotografija sa Fejsbuka, već biometrijska fotografija u boji,“ kaže Vukotić. Dodaje da ispravka nikada nije objavljena, a da je od „Blica“ dobio odštetu od 200.000 dinara, kao i da trenutno vodi tužbu protiv N.N. lica iako je dobio informacije da je to osoba iz Bezbednosno-informativne agencije (BIA). Vukotić kaže da nije naišao na razumevanje državnih insitucija, a da se objavljivanje fotografije nastavilo i nakon više meseci.
„Kada sam došao da prijavim policiji, tu je tužilac rekao da tu nema ništa za njih. Svaki put sam tražio da mi napišu potvrdu da sam bezbedan“, kaže Vukotić.
Ovakvu vrstu potvrde nikada nije dobio, a kaže da od kada je fotografija objavljena ima i zdravstvene probleme. Jedina institucija koja je odgovorila na upit Vukotića bio je Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti i pristup informacijama od javnog značaja.
Poverenik je sproveo inspekcijih nadzor nad Ministarstvo unutrašnjih poslova i podeo krivičnu prijavu. Trenutno je sve na tužilaštvu koje treba da uradi svoj deo posla, kaže šef odseka u Sektoru za nadzor and zaštitom podataka o ličnosti iz institucije Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Ivan Trišović.
On dodaje i da curenje informacija iz instituvija vrlo teško dokazati, ali i da treba vagati kada je u pitanju ograničavanje medijskih sloboda. „Vrlo je diskutablino na neki način ograničavati medije. U slučaju Vukotića je jasno šta se desilo, ali inače treba vagati, da li je nešto otkriveno u svrhe istraživanja,“ ističe Trišović.
Na pitanje iz kojih insitucija informacije najčešće cure, Jelena Kleut sa Filozofskog fakulteta iz Novog Sada, koja je učestvovala u nekoliko istraživanja koje se bave ovom problematikom kaže da se čini da su najčešće u pitanju policija ili BIA. „Postoje ozilbjne indicije da neke redakcije imaju svoje ljude u poliicji koji im dostavljaju čim je nešto zanimljivo“, kaže Kleut. Dodaje da postoje i ozbiljni problemi sa centrima za socijalni rad. „Imali smo nekoliko delikatnih slučajeva koji su se ticali dece, gde oni nisu radili dovoljno da zaštite svoje korisnike, decu ili majke“, napominje ona.
Javni interes mora da bude ispred i medijskoj intesa ili bilo kog klika, ističe novinarka Jelena Zorić. Ona daje primer istraživanja koje je objavila, a koje se bavi lažnim dijagnozama psihijatra. „Po cenu toga da niko ne poveruje, nismo imenovali nijednog pacijneta koji je bio ugrožen. Davali smo im nadimke. Nismo pokazali dokumentaciju i čitaoci su morali da nam veruju na reč“, kaže Zorić. Ona zaključuje da curenje informacija ne bi sprečile toliko represivne mere koliko veća transparentnost i komunikacija sa policijom i tužilaštvom. „Curenje informacija ubedljivo najviše opada sa transparetnošću, a to u Srbiji nažalost nemamo, jer imamo hermetički zatvorene institucije“, kaže Zorić.
S obzirom na ove potencijalne probleme, važno je da se razviju jasna pravila i regulativa o objavljivanju podataka u medijima, kao i da se osigura da se podaci o pojedincima čuvaju na siguran i transparentan način. To podrazumeva jasno definisana pravila o tome koji podaci se mogu objaviti u medijima, kao i mehanizme za praćenje i kontrolu objavljivanja tih podataka.
Takođe, važno je da postoji transparentnost u vezi sa objavljivanjem podataka u medijima. To podrazumeva da građani imaju pristup informacijama o tome koji podaci se objavljuju i kako se koriste. Osim toga, građani treba da imaju pravo da znaju da li su njihovi podaci objavljeni i da imaju pravo da zahtevaju da se ti podaci brišu ili isprave.
Još jedna važna stvar je da se osigura da mediji objavljuju tačne i potpune informacije. To podrazumeva da se mediji pridržavaju standarda novinarske etike i da se informacije proveravaju pre objavljivanja.
U svakom slučaju, važno je da se balansira između potrebe za slobodom izražavanja i potrebe za privatnošću. Objavljivanje podataka u medijima može biti korisno za javnost, jer omogućava da se saznaju važne informacije i da se istraže nezakonite radnje. Međutim, to mora da se radi u skladu sa zakonima i pravilima koji štite privatnost pojedinca. Na kraju, potrebno je da se razvije i implementira jasan okvir za regulisanje objavljivanja podataka u medijima koji će osigurati da se privatnost pojedinca poštuje u svim situacijama.
