Posle razdora u DSS-u koji se, očigledno, nije desio samo u kruševačkoj filijali stranke, već pukotina ide vrlo duboko, i posle isključivanja članova iz te stranke, haos koji je nastao u njihovim redovima se nastavlja. U prethodnih par dana su, na lokalu, stranku napustili i Dragan Azdejković i Biljana Dačić. Oboje su dosta godina bili „važni šrafovi“ u funkcionisanju kruševačkog DSS-a (Azdejković je bio i gradonačelnik Kruševca), a posle ovogodišnjeg Vidovdana su dobili „ukor pred isključenje“.
Sada, posle svega (iako talasanje nije još završeno u potpunosti), „otpadnici“ najavljuju formiranje stranačke frakcije pod nazivom Samostalni DSS (SDSS). Ovo važi i za Kruševljane, ali i za bivše članove u Beogradu i drugim gradovima.
Ono što je zanimljivo, čitava situacija još jednom veoma dobro oslikava situaciju u svim strankama Srbije. One su, do poslednje, zasnovane na liderstvu: jedan čovek stoji na čelu stranke i donosi sve odluke (one se posle „peglaju“ kroz „demokratsku proceduru“, ali…). Kad lider promeni kurs (ili, što je mnogo češće, lični interes), menja se i sve u stranci. I onda dolazi do haosa.
Sve ovo govori o tome kako je politički život u Kruševcu (i u zemlji Srbiji) samo polutrula zaostavština nekih davno prošlih vremena, kada je svest o tome da je Vožd jedini i najveći preovladavala mislima „stada“ koje je verno pratilo svaku, pa i najgluplju, ideju koja je dolazila „odozgo“. To, opet, otkriva i drugu veliku istinu: neobrazovanim narodom je lako manipulisati na razne načine. Na taj način ekstremne ideje (ili ponašanje, ili izjave) kod nas uvek lako pokupe pristalice, jer je u sistem odlučivanja na ličnom nivou ugrađena (skoro na genetskom nivou) ona podela na heroje i izdajnike, na pravoverne i otpadnike, na dobre i loše, na naše i njihove…
Stoga je relativno lako razumeti one koji nikada ne izlaze na izbore. Taj procenat „glasačkog tela“ se, otprilike, poklapa sa statistikom obrazovanosti prosečnog Srbina. I to su oni koji uspevaju da shvate svu jednostavnost naizgled komplikovane srpske političke džungle. Oni shvataju da iza svih stranačkih programa (koji su, inače, zadnjih godina skoro identični među sobom) na kraju lanca stoji vrhunski predator koji proždire sve pred sobom: ideje, programe, ljude, glasove, budžete, sudbine, vreme, živote…
Сожио бих се са уредништвом у погледу лидерског вођења странака, баш онако како сте утврдили, у сви странкама. Но, то није српски специјалитет. Српски уникум је да лидери који, онако како сте рекли због својих личних интересе изгубе утицај у странци, одмах оснивају нове странке и покрете, фрагментирајући бирачко тело. Наравно, то увек иде у прилог владајућој странци /док је у тој позицији/. Због тога се не бих сложио са вама да су апстиненти “паметнији“ од оних које сматрате необразованима. Они само омогућавају опстанак на власти исте такве лидерске странке. Све ово, наравно, док је политички систем какав, такав је на снази.
Што се тиче збивања у крушевачком ДСС-у у току је завршна фаза “чишћења“ странке. Баш онако како сте констатовали. Већ целу деценију неприкосновени лидер Аздејковић напустио је странку. Ово са другима је сасвим логично. Ако знате да су ти људи, и само они, годинама само ишли с функције на фунцију, јасно вам је да без лидера који им је то омогућавао то више није могуће. Али, не брините, неће они изгубити функције. Снаћи ће се већ. Такви су то људи.
Сигуран сам де ће ДСС у Крушевцу из овога да изађе јачи. Зашто? Зато што чујем да се многи паметни људи након одласка овог клана враћа у странку.
Ne pomenuh nigde podelu na pametne i manje pametne. Samo sam uporedio statistike koje se meni čine zanimljivim za poređenje. Svako ima pravo da se svrsta u glasače ili apstinente. Što kažu Lale: „Ne branim!“ A da li je „demokratija“ (politički sistem sa „izborom“ predstavnika vlasti) ili neki drugi politički sistem najbolje rešenje u Srbiji, neću ovom prilikom da komentarišem. Znam kako živimo. Ako mislite da Vaš glas znači i ima težinu u celoj priči – u redu, glasaćete i dalje.
Inače, ovo što se dešava po DSS-u je bio samo povod za iznošenje opštijeg stava. Isto je u svim srpskim strankama. Imam dovoljno godina i životnog iskustva da znam da oni koji su ušli u kolo politike najčešće nađu rešenje (za sebe, naravno). Nezavisno od toga za koju boju su se opredelili na početku.
Mišljenje koje sam želeo da iznesem ovim tekstom se može jako uprostiti i reći i na drugi način. Ali, neka za sada bude ovako, a ako ima želje i volje – tu sam za dalju diskusiju. Možda pesma Dubioze kolektiva sa kraja teksta bolje prenosi neka razmišljanja.
Ако сте приметили “паметнији“ сам ставио под наводнике. Нисам ни мислио да сте направили такву поделу. Што се тиче апстинената размислите и сами. Са оваквим изборним системом можете имати апсолутну власт са подршком 25% уписаних бирача. Легално? Да. Легитимно? Не. Они који нису изашли на тај начин легализовали су нелегитимну власт. Ако притом узмемо као тачну вашу тезу да су то образовани бирачи, поставља се логично питање, како то себи могу да допусте? Ако ни због чега другог, оно због тога што се та власт зове апсолутном. Иначе, потпуно се слажем са општим местима о политичарима, али их непроменљивост чини све горим и горим. Разочарење без акције /овде мислим на гласање/ води нас у мирење са свиме што нам приређују. А, приређују нам незамисливо.
Dakle… Vama smeta izborni sistem? Pa, imate demokratsku proceduru da ga promenite i tako ostvarite legitimitet. Ne možete? Naravno, jer je sistem zasnovan na tome da NE MOŽETE. Kad biste mogli da menjate bilo šta, onda ne bi bi bilo ovako kako je. Demokratija, kakvom je danas predstavljaju svuda po svetu, nema blage veze sa istinskom demokratijom. Ona je, u stvari, ideja kojoj je promenjen sadržaj. Ili, drugačije, pojam kome je zamenjeno značenje. Oko toga Vas mogu uputiti na obimnu literaturu (bez toga da tvrdim kako niste obrazovani), ali je dovoljno da pomenem Platona i „Državu“. Toliko o teoriji politike.
Što se tiče filozofije politike (opet postoji obimna literatura, ali i ogromna praksa), ona uvek ima, i to isključivo, samo dva cilja. Prvi i najveći je sticanje novca za učesnika političkih igara, a uz njega i sticanje društvenog položaja. Koji, opet, dovodi do više para, a ovaj opet gura socijalni status, i tako u krug. Drugi cilj, ređe susretan (opet vrlo precizno u granicama statistike, ali sad medicinske), je zadovoljenje ličnih, unutrašnjih, potreba. Kao što je, recimo, sujeta ili neka od psihijatrijskih kategorija.
Razočarenje bez akcije, tu smo saglasni, je potpuno pogrešan pristup. Samo što crtanje kružića na glasačkom listiću teško da predstavlja smislenu akciju koja će kao rezultat dati humanije društvo, kvalitetniji život ili nešto slično. To pokazuje praksa kroz istoriju politike. Isto važi i za stranačku aktivnost, kao i za aktivno podržavanje neke političke opcije. Postoje mnogobrojni drugi načini za akciju, jer uzroci problema su prilično očigledni. Ali, ja ih neću propagirati, jer bih time počeo aktivno i javno da zastupam određenu ideju, čime bih sebe stavio u isti koš sa „političarima“ (što nikako ne želim).
I tako… Tu sam i dalje.
Моје стављање у заграду “овде мислим на гласање“ требало је да Вам сугерише управо оно што сте сада и изнели у погледу карактера промена. Знам да постоје различити начини за акцију, али ме то сазнање, с обзиром на искуства које са њима имамо, поприлично плаши. Поготову што наше акције никада нису биле аутохтоне. Шта више, бојим се да када би се таква и догодила била би погубнија од оних које су нам други подметали.
Но, од када су људи почели да промишљају како да уреде међусобне односе у заједници од тада је и теорија о политичким системима. Па, тако и Платон који је живео у моделу узорне демократије, али је тежио бољем. Његова држава којом би владао Савет мудраца је, не заборавимо, идеална држава и на несрећу никада није створена. Највише због тога што би човечанство имало и то искуство. Мој професор политичке економије, а предавао ми је у време док је Тито био жив, изнео је тезу да је најбољи политички систем лична диктатура под условом да диктатор воли своју земљу и свој народ. Потпуно сам, наравно, свестан да “један човек, један глас“, представља шећерну водицу за масе које нису свесне да се њима манипулише за личну корист политичке елите, али бих волео да од Вас чујем, без навођења метода којима би се до њега дошло, који је то политички систем који би, у овим геополитичким околностима, нама Србима највише одговарао. Изношење таквог мишљења је прилог мини-теоријском разматрању и никако не води у политику које се, с правом, клоните.
Još jednom: načini za promenu su različiti. Ono čega se plašite, a mislim da biste to nazvali „revolucija“ nije rešenje. Delimo isto iskustvo da je to što se tako nazivalo, u stvari, kada se na kraju svedu računi, bila samo prosta (ali, najčešće, vrlo krvava) zamena jedne političke elite drugom. Kao i pojam „demokratija“ i pojam „revolucija“ se prilično ofucao i izlizao sa protokom vremena. Kao, u ostalom, i mnogi drugi pojmovi iz oblasti političke teorije. Kao rezime ovog stava: akcije o kojima govorim nisu „revolucija“ u oveštalom smislu te reči.
Platona pomenuh i ja u kontekstu ideala. On je realno neostvariv u današnje vreme, i to iz mnogo razloga. Vaš profesor političke ekonomije je samo parafrazirao Makijavelija i njegovu ideju o prosvećenom diktatoru. Ipak, ni sam Makijaveli nije bio siguran u svoje stavove. On je, npr. svoju krucijalnu knjigu „Vladalac“ pisao imajući u vidu Lorenca „Velikog“ Medičija (posle njegove smrti), a knjigu je posvetio drugom Lorencu Medičiju (unuku Velikog Lorenca). Itekako je bio svestan promenljivih okolnosti i turbulencija društvenih kretanja i odnosa. Iz istih razloga je i svoju poslednju knjigu „Istorija Firence“ završio sa krajem vlasti Medičijevih. Ova mala digresija vodi do još jedne teze: ni mislioci iz oblasti društvenih nauka nisu uvek dosledni i nisu uvek nezavisni od okolnosti. A to nas vodi u jedno široko razmatranje o ideologijama, istoriji društvenih nauka, socijalnoj mehanici…
E, na kraju, ovaj deo sa direktnim pitanjem mi se najviše dopada u Vašem izlaganju. Jer sadrži nekoliko pojmova: „politički sistem“, „geopolitičke okolnosti“ i „mi Srbi“. To su tri stavke o kojima, očigledno, razmišljamo dijametralno suprotno. Zato se i naše akcije (kao reakcija na okruženje) razlikuju.
Ja se, naime, ne pronalazim ni u jednoj od ove tri kategorije. „Mi Srbi“ bi me svrstalo u nekakvu grupaciju ljudi, omeđenu raznim floskulama, predrasudama i ogromnim uopštavanjem. Ja se vodim drugim idejama, a za ovu priliku ću citirati velikog Miku Antića: „Čemu na svetu narodi, ako postoje ljudi?“ Da ovo mišljenje deli veliki broj ljudi rođenih na ovim prostorima pokazuje i broj onih koji žive izvan granica tih prostora (u zadnjim decenijama najviše onih sa najvišim stepenom obrazovanja).
„Politički sistem“ je sistem samo ako ga Vi prihvatite kao takvog. I to je razlog zašto ga ne možete promeniti. Pravila igre se nikad ne menjaju unutar igre, već spolja. Zato Vam neću predlagati nikakav „sistem“, ništa što je označeno (ali nikada i precizno definisano) davno potrošenim rečima. Jer, time bih opet sebe (i Vas) doveo u situaciju da se bavim „politikom“.
„Geopolitičke okolnosti“ su kovanica koja, u političkom rečniku, opisuje odnose sila. Prevedeno na jednostavniji jezik, to je top lista predatora. Ili, kroz rečnik mehanike, zbir sila po određenim vektorima. U našoj diskusiji, to je samo još jedan vid prihvatanja „političkog sistema“. A ja ga ne prihvatam.
Voleo bih kada bi ovaj razgovor išao „oči u oči“. Tada bi se međusobno videli ljudi koji u njemu učestvuju. Tada bismo znali pozadine koje imamo (u smislu: ko se čime bavi i od čega živi), tada bi i argumentacija mogla da bude primerenija. Ovako, mogu samo da nagađam da razgovaram sa, npr. „aktivistom stranke XY“, ili Perom „Ložačem“, ili… (upišite sami odgovor).
U svakom slučaju, primarni cilj objavljenog teksta je postignut: izazvao sam polemiku i pokrenuo na razmišljanje makar jednu osobu. Na čemu Vam se, svakako, zahvaljujem. Ukoliko je sve ovo pročitao još neko, tim bolje. Moj cilj nije da delim „recepte“ i iznosim gotove „spakovane“ stavove. Time se bavi politička propaganda. Ovde smo parlament.
A da nam se admin predstavi?
admin je Saša Paunović. To se vidi na sajtu, recimo u komentarim na tekst O NAMA (https://rasinskiparlament.com/o-nama/#comments)
Ја сам у вашим ставовима о три категорије које сам питањем наметнуо ипак пронашао одговор који, чини ми се, нисте били вољни да дате. Покушаћу да објасним.
Политички систем?
Људима није потребан никакав облик организовања друштва, јер су људи, а то подразумева такав вредносни систем у сваком појединцу који интерес заједнице ставља изнад сваког интереса појединца. Наравно, на планетарном нивоу, јер ако само један део те планетарне заједнице не дели те вредности хтели-не хтели имаћемо неки од облика политичког система.
Ми, Срби?
“Mi Srbi” bi me svrstalo u nekakvu grupaciju ljudi, omeđenu raznim floskulama, predrasudama i ogromnim uopštavanjem.“ Ваш пацифистички став о припадности једном народу у најмању руку бих могао назвати изузетком који потврђује правило, не само у српском, већ у свим народима света. Он просто противречи свим социолошким дефиницијама народа, мада, мора се признати, дубоко је алтруистичан и ако нема ни једну историјску потвду осим у верској литератури. Навешћу једну. Тако нешто, по Библији, имали су људи све док у својој гордости нису смислили да градећи Вавилонску кулу досегну до Бога. А, живели су до тада без националних предрасуда и флоскула о националној припадности. За казну добили су различите језике, а као последице настале су различите културе и различите традиције. Чини ми се да до данашњег дана та пресуда није преиначена. Овде бих Вас још молио да обратите пажњу на чињеницу да се идеја о наднационалном друштву о овом тренутку страховито урушава. Европска унија најбољи је пример за то. Шта више, гротекстно делују напори неких заједница, поготову на Балкану, које су сплетом околности добиле територије, да изграде свој национални идентитет.
Геополитичке околности?
Слажем са са Вашим тумачењем појма. Тако је, али тако је, без обзира на политички систем који прихватате или не прихватате. То што га ви не прихватате је Ваш однос према свету, али не значи да не утиче на заједницу у којој живите и на вас лично. Шта ћете са њима? Ви сматрате да је моје прихватање те реалности одраз одраз потчињавању политичком систему у коме живимо. Већ са Вам изложио мој став према демократији, али Вас подсећам да смо краљевину, па социјалистику државу, па сада демократију добијали увек у складу са геополитичким околностима. Добијали. Нисмо је бирали.
Генерално.
Ваше ставове с правом могу назвати бунтовничким у најлепшем смислу те речи. Племенитим, чак. Баш због тога од Вас очекујем макар теоријске предлоге. Нећете у том случају бити политичар. Само ћете, онако како то захтева Ваш статус, испунити свој задатак. Одсуство решења могу да тумачим на два начина. Или сте истински верник, што бих желео да јесте, јер волео бих да то за себе тврдим или су Вам блиске идеје нихилизма.
Ваш,
Раша
Od vernika sam onoliko daleko koliko je to moguće. I ne bih dalje na tu temu.
Nihilizam, u neku ruku, predstavlja očajanje i beznadežnost, a u akcijama je često vrlo destruktivan. Uže gledano, politički nihilizam ne priznaje određene društvene kategorije i političke strukture. Takvi stavovi se jednim delom poklapaju sa mojim razmišljanjima, ali sam daleko od destrukcije koju nosi nihilistički stav. Obzirom da nisam destruktivan u stavovima i u akcijama, ne mogu sebe da upakujem u nihiliste. Inače, u neka vremena, kao mlađi, čitao sam po nešto i Kjerkegora, i Ničea i Hajdegera. I nalazio (a i sada nalazim) vrlo zanimljiva razmišljanja na temu egzistencije (što je polazna osnova nihilističkog stava). Mala digresija od naše teme: vrlo je zanimljivo preplitanje egzistencijalizmna i nihilizma u filozofiji.
Još jednom: ne očekujte da „upakujem“ svoja razmišljanja u neku već definisanu formu ili pojam, da se odredim kroz ranije zadate okvire. Da bih Vam približio svoja razmišljanja u onim terminima kojima ste navikli da se služite morao bih da koristim pojmove kao što je, recimo, libertarijanska filozofija (ali nisam saglasan sa svim stavovima takvih promišljanja). Ili možda anarhizam, gde, takođe, postoje stvari koje se ne uklapaju u moje stavove.
Teorijski predlozi su često vrlo jednostavni. Praksa i realnost je ono što je uvek problem. Tako, kao način za rešavanje problema, na prvom mestu nudim obrazovanje. Opet, obrazovanje takvo da uči kritičkom razmišljanju, korišćenju naučnih metoda, bez dogmi. Široko, temeljno, otvoreno…
Eto, toliko mogu ovom prilikom i na ovom mestu.
ОК. Драго ми је да сам бар приближно погодио суштину вашег политичког бића. Уважавајући ваше ограде од нихилизма и либертијанства ви сте у суштини либерал. А, то је већ политички поглед, односно темељ политичког система. Личне слободе, људска права, држава у траговима, светиња приватне својине, дарвинизам у односима међу људима /ко није способан, нестаће илити природна селекција/, па то су драги мој пријатељу поставке либералног капитализма, тренутно владајуће светске идеологије. Вероватно су оно од чега се ограђујете “ситне девијације“ типа кад банкротира нека велика приватна банка, онда ту ускочи држава, па парамо оних који се у том систему нису снашли њене губитке џентлменски покрије. Банка не сме да изгуби, банкари наставе да деле милионске бонусе, а неспособни све више и више сиромаше.
Иначе, Саша ми смо се већ упознали и сарађивали смо чак на једном послу. Сада могу и да изразим поштовање за Вашу одлуку да објављујете моје коментаре везене за догађаје у ДСС-у. Знамо зашто.
Велики поздрав до следеће теме.
Uhhhh… Ali, hajde, neka bude. Drago mi je da sam, kako – tako, uspeo da zadovoljim Vašu „aristotelovsku“ želju za klasifikacijom. Pa, prema tome, svrstajte me u fijoku koja Vama odgovara. Problem komunikacije među ljudima, čak i u okviru istog jezika, je ono što me, takođe, zanima (da „repliciram“ na Vaše pominjanje priče o kuli vavilonskoj – ona u suštini govori o tome).
Evo, da malo još ovde dodam iz svojih razmišljanja koja bi se mogla pretočiti u „direktnu akciju“, kako bih olakšao svoju klasifikaciju. Da li ste čitali Gadafijevu „Zelenu knjigu“ (http://www.bgf.nu/greenbook.pdf)? Ne znam da li postoji prevod na srpski… Veliki deo tih ideja je bio sproveden u Libiji, i to je funkcionisalo, bez obzira na teorijske kritike teksta (verovatno je Gadafi zato i završio onako kako je završio). Preporučujem čitanje, naravno: sa kritičkim osvrtom.
Ono od čega se ograđujem iz libertarijanstva i anarhizma je baš taj deo koji je vezan za ekonomiju. Realno, ni jedan od ovih političkih pravaca nije uspeo da reši problem funkcionisanja ekonomije na zadovoljavajući način. Liberalizam je, tek, duboko u problemu sa svojim ekonomskim idejama. Sem toga, i duboko je nehuman (nisam za darvinizam u socijalnim odnosima). Proklamovane teorije liberalizma i praksa koja se sprovodi nemaju ozbiljnih dodirnih tačaka.
Ako smo se upoznali i sarađivali, nadam se da je sa moje strane bilo kako treba. Uvek se trudim da odnos prema ljudima bude ljudski. Dok su ljudi u pitanju.
Svi komentari, bilo čiji, biće i dalje objavljivani, bez obzira kakvi su, sve dok ne vređaju ili su protiv nekih ustaljenih pravila ponašanja.
Biće, nadam se i ja, još tema za diskusiju.
Одлично смо сарађивали. Нисам читао Гадафијеву књигу. Потрудићу се. До скорог виђења.