Izvor: NIN (Katarina Preradović)
Boško Mijatović o srpskoj ekonomiji uoči izbora
Ekonomija se guši, smanjuje, niko ne investira, ne gradi i kriza se produbljuje. Nažalost, jedina snažna proreformska snaga u Srbiji su MMF i Svetska banka
Aktuelna vlada je obećavala kule i gradove ne bi li pridobila birače, ali praktično ništa nije uradila. Nijedno obećanje, od zapošljavanja, sređivanja državnih finansija, reforme bankarskog sistema, privlačenja investicija do pokretanja privrednog rasta, nije ispunjeno. Ništa. Srbija je u dubokoj krizi i preovladava poslovni pesimizam, što već postaje vrlo ozbiljno, kaže za NIN ekonomista Boško Mijatović, dodajući da se pokazalo da je kod nas kriza dugotrajna, zbog čega poslovni ljudi beže iz biznisa, a zatvaraju se mnoge firme.
„Trećina poslovnog prostora u Beogradu je prazna. Veliki igrači se povlače iz posla, strani investitori odlaze ili razmišljaju da odu. Njima se s pravom pridaje veliki značaj, ali se zanemaruju domaći. A vitalnost ekonomije presudno zavisi od domaćih investitora, od malih i srednjih preduzeća, koja treba da rastu i zapošljavaju“, kaže on.
Mislite da se za njih ništa nije popravilo u ovom periodu?
Apsolutno ništa. Lokalna samouprava ih i dalje dere raznim taksama, poreska politika je i dalje nefleksibilna, doprinosi za socijalno osiguranje su visoki, korupcija raširena, a poslovni prostor skup. Ekonomija se guši, smanjuje, niko ne investira, ne gradi i kriza se produbljuje.
Ko nam je kriv za to?
Država, koja svoj posao radi veoma loše. To je partijska država, kojoj institucije služe više za zapošljavanje partijskih kadrova raznih nivoa, od istaknutih aktivista, koji postaju državni sekretari i ministri, do „sitnijih riba“, koji se zapošljavaju u opštinama u desetinama hiljada, čak bez kvalifikacija ili iskustva u tom poslu. Puno je ljudi na sinekurama. A kvalitet državne administracije i efekti njenog rada sve su gori. Nije čudo da je Srbija na listi Svetske banke po lakoći poslovanja na 93. mestu, iza Kosova, Albanije, Moldavije, Belorusije, Gane i nekih afričkih zemalja. To pokazuje kako nas svet doživljava i kakvi smo u stvari.
Ova vlada je imala puna usta reformi. Zašto ih nije sprovela? Vidite li neki objektivan razlog?
Vidim. Ozbiljne reforme moraju da budu bar donekle bolne, da pogode nekoga i da smanje politički rejting Vlade na kratak rok. Ako se promeni Zakon o radu, ako se ukinu subvencije, ako se likvidiraju preduzeća u restrukturiranju, ako se ugasi Železara Smederevo, ako se podigne cena gasa na tržišni nivo, neko to mora da podnese. Neko će da izgubi. I zato vlade i političari u poslednjih desetak godina najveći prioritet u radu daju svom političkom rejtingu, a ne državi, narodu ili reformama. Samo im je rejting važan. Krenulo se u demagogiju, laganje, prodavanje magle, Potemkinova sela, kontrolu medija… Prodavci magle su zbog borbe za rejting zanemarili stvarne interese države.
Znači li to da opet imamo iste prodavce magle jer nam je objašnjeno da idemo na nove izbore baš zbog reformi?
Mislim da Vučić sada šalje sledeću poruku – nismo do sada mogli u reforme, ali ćemo posle izbora da krenemo. Ne znam zašto bi neko sada verovao u ta obećanja, kada je Vučić, kao i Dačić, i Tadić i Čeda, političar koji je okrenut rejtingu, a ne ozbiljnim reformama kakve su potrebne. Zato ne verujem da će nam se išta promeniti ni sa novom vladom. Nažalost, jedina snažna proreformska snaga ovde su MMF i Svetska banka, pošto kredite uslovljavaju ekonomskim reformama. Pošto nam povremeno zatreba pečat i finansijska podrška MMF-a, onda čas sklopimo aranžman, čas ga odbijemo i igramo igru. I sada iz Vlade najavljuju dogovor sa Fondom, ali posle izbora, naravno.
Mislite li da imamo šanse za aranžman i da li će za Fond biti dovoljne najave ministra Lazara Krstića da će se zadržati solidarni porez, a da će preglomazni javni sektor od blizu 800.000 ljudi biti smanjen prirodnim odlivom? Hoće li nas to spasti?
Naravno da neće, a pitanje je i da li će se sprovesti. Nama se najavi zamrzavanje zapošljavanja, a partija na vlasti nakon toga zaposli više hiljada svojih ljudi na lokalu, u republici, u javnim preduzećima. I dok se privreda sužava, javni sektor raste. Neće nas spasti ni dalje enormno zaduživanje. Samo u februaru je Ministarstvo finansija emitovalo državne obveznice za 43 milijarde dinara. To diže i kamatne stope za privredu. Država plaća i više od 10 odsto godišnje, tvrdeći da to nije strašno za nju, jer je baš briga šta će biti za pet godina, a privreda strada i ne može da izađe iz krize bez povoljnih kredita.
Stranke obećavaju jeftine kredite za privredu kroz različite oblike razvojne banke. Možemo li to da napravimo, a da ne bude politička banka?
Ne možemo. Postoji li nešto u ovoj zemlji što je državno, a da nije političko? Kad postave prvu petoricu direktora koji nemaju veze sa strankama, na primer direktora Srbijagasa, onda ćemo početi da uzimamo ozbiljno takve najave. Pošto se ovde radi o zloupotrebi države od strane partija, kako za zapošljavanje, tako i za finansiranje kampanja državnim sredstvima, svaka takva banka bi bila politička i propala bi vrlo brzo. Imamo sveže primere Razvojne banke Vojvodine, Agrobanke, koje su pukle, Fonda za razvoj… Ima li neke institucije koja nije propala, a državna je? Zato bi bilo neozbiljno opet ponavljati takvu glupost i bacati pare.
Zagovornici državnog intervencionizma često prete baukom neoliberalizma, koji će nas uništiti. Imamo li mi uopšte pravu tržišnu ekonomiju?
Srbija nikada nije imala liberalni koncept u poslednjih desetak godina. Gde se ovde vidi liberalna ekonomija? U desetinama državnih strategija razvoja, koje se donose non-stop, u Zakonu o radu, koji je najblaže rečeno, socijalistički, sindikalistički, u bankama koje kontroliše država, u subvencijama raznih vrsta, u povezivanju radnog staža, u medijima, koje kontroliše politika… Nađite mi jednu delatnost gde vlada liberalni koncept. Nema je, sve je socijalizovano. Zaposleni traže plate od države, čak i kad im nije poslodavac. Zauzmu prugu i dobiju pare. Ovde liberalizam nije ni kročio. Naprotiv, na delu je državni intervencionizam neokomunističkog, partijskog tipa, gde se gleda da se donekle zadovolji narod, sačuvaju glasovi, a prikrije prava situacija. Kod nas preovladava jedna prosindikalistička atmosfera gde su sindikati i radnici uvek u pravu. A sindikalni funkcioneri u Srbiji su jedno zlo, koje radi sopstvenog statusa i privilegija pravi velike otpore reformama. To je jak lobi, koji sve koči. Zakočili su Zakon o radu i imaju nameru da ga koče dalje, ne shvatajući da je to na štetu zaposlenih, da stalni otpor promenama vodi smanjenju zaposlenosti. Nema biznisa, Srbija propada, a sindikat ne da novi zakon o radu. Da li to Vučić zaista hoće?
Kako gledate na zagovaranje koncepta potrošnje i Dinkićeve najave da nam ne treba stezanje kaiša, već više podsticaja?
Dinkić je uvek bio za jedan mali državni intervencionizam, koji bi njemu omogućio da državnim parama reklamira svoju predizbornu kampanju. On je kroz SIEPA i Fond za razvoj, koji su vodili njegovi ljudi, pravio nekoliko atraktivnih investicija godišnje velikim subvencijama. Pitanje je da li su Srbiji koristile takve investicije uz ogromne subvencije, ali bi se on slikao beskrajno i glumio velikog prijatelja biznisa i čoveka koji spašava Srbiju. A u stvari, radilo se o predizbornoj kampanji državnim parama. Zato mislim da je doskorašnji ministar Radulović bio u pravu kada je hteo da ugasi SIEPA i Fond za razvoj. Ipak, čini mi se da će i ove institucije i subvencije preživeti pošto je očigledno da je sve za šta je bio Radulović odbačeno. On je gurnut u stranu, a na scenu se vraća kombinacija demagogije i levičarskog neokomunizma.
I SPS je sklon državnom intervencionizmu. Direktor Srbijagasa je preuzeo niz propalih preduzeća da bi spasao radna mesta, a sa MMF-om „ne bi ni tikve sadio“. Koliko nas taj pristup košta?
Bajatović je tipični proizvod starog SPS-a, koji najdirektnije demagogiše. Taj veliki privrednik Bajatović, koji neće sa MMF-om, napravio je dug Srbijagasa od preko milijardu evra. Nije to sve njegova nesposobnost, već je delimično posledica i socijalne politike kroz cenu gasa. Ali za nas je presudna reforma javnih preduzeća, nakon koje Bajatović i drugi partijski kadrovi neće biti direktori javnih preduzeća, kada će cene biti na tržišnom nivou, kada će Železnica, rak-rana naše privrede stati na noge, kada će EPS, koji ima ogromne plate, prestati da pravi gubitke. A to što Bajatović neće sa MMF-om samo je odjek Dačićevih reči, koji misli isto. Sve iako oni neće, meni se čini da će Srbija morati sa MMF-om. Zbog rastućeg javnog duga, preko nam je potreban aranžman kako bismo smanjili kamate na buduće zaduživanje. Sada su kamatne stope u svetu na minimumu, a Srbija plaća 5-6 odsto na zajmove u devizama. U perspektivi će u svetu kamate rasti, što znači da će nama da odu na 9-10 odsto. Zato je sporazum sa MMF-om neophodan, ali Fond čeka da dođe „maca na vratanca“, znači sa starim uslovima – štednja, reformski zakoni…
Ne verujete da će se išta promeniti ni sa novom vladom. Šta nas onda čeka?
Mislim da je strategija vlasti bazirana na uverenju da EU mora da nas spase, da nam pomogne finansijski kad zagusti, jer ne smeju da prepuste Srbiju Rusiji. Da nam daju neku milijardu evra kredita, da nas održe iznad vode. Naši političari idu na to. Parazitska je to strategija i znak nesposobnosti i odbijanja da zemlja stane na noge, makar uz bolne rezove. To je politika na kratak rok i mnogo košta, jer nikada nećemo moći sami, već ćemo čekati da nam neko doda pare, a uz politička uslovljavanja.
Imamo li ikakvu garanciju da će nam EU stvarno i pomoći?
Nemamo, ali neko vreme će biti tako. I MMF je deo tog sistema podrške zemlji da ne potone.
U Vladi slamku spasa vide i u arapskom kreditu za budžet od tri milijarde dolara. Kako vama to deluje?
To je komično i neozbiljno – staviti u budžet kredit druge države, koji ne samo da nije potpisan nego ga niko iz te države ni ne pominje. Očigledno je da se radi o sakrivanju budžetske rupe od tri milijarde evra, koju nisu mogli da pokriju nikakvom gimnastikom.
Kako gledate na najavljene arapske investicije i otkud odjednom toliko interesovanje Emirata za nas?
Bilo je govora o zajmovima za poljoprivredu, o fabrikama čipova, avionskih delova, Beogradu na vodi… Najveći deo toga je magla, koju Arapi nisu pomenuli ni obećali. Na sajtu Mubadale svašta piše, ali nema ni reči o potencijalnim investicijama u Srbiju. Nisu pokazali uopšte ozbiljnu nameru da ulažu kod nas. Mislim da su Arapi medijski dobro došli Vladi da prikaže da postoji neko ko je zainteresovan da ulaže u Srbiju. Možda njih ponešto i interesuje, ali je sve to daleko od realizacije. I ne deluje mi da će išta od toga biti.
Da ste premijer, s kim biste pravili vladu i šta biste prvo uradili?
Ne vidim s kim bi moglo da se radi iz političkih stranaka, jer je utisak da su se pristojni ljudi izvukli iz politike i pobegli glavom bez obzira, a da su u politici ostali demagozi, foliranti i slični. Tu ozbiljne ljude uopšte ne vidim. Šta prvo uraditi? Bila bi potrebna vlada nacionalnog spasa sa širokim mandatom, koja ne bi zavisila od postojeće političke scene i koja bi mogla ozbiljno da prione na posao, neometana od političara. Moraju se srediti javna preduzeća, likvidirati preduzeća u restrukturiranju, reformisati Zakon o radu, sklopiti aranžman sa MMF-om, urediti državne finansije, napraviti sporazum sa ozbiljnim sindikatima o dugoročnom kretanju zarada u Srbiji kako bi živeli u skladu sa svojim mogućnostima i srediti administracija, da na mesta partijskih aparatčika dođu profesionalci. Zna se šta treba raditi, ali nema političke snage koja je spremna da rizikuje svoju političku budućnost zarad reformi. Srbiji je potreban tim koji je spreman da izgubi sledeće izbore. Ne samo verbalno, kao Vučić, nego stvarno.
Ako takav tim nemamo, šta nas čeka?
Nastavak krize, a ne isključujem ni skori bankrot. Da je kreditni rejting Srbije jedini faktor odlučivanja da li će neko kupiti obveznice Srbije, niko ih ne bi kupio. Ali, investitori pretpostavljaju da će svet pomoći Srbiji iz političkih razloga. Ako se to poverenje malo poljulja, onda je Srbija bankrot. Mislim da će se stvar ovako vući još neko vreme. Znači, nećemo potonuti sutra, ali još manje ćemo rešiti krizu na zdrav način. Voleo bih da grešim, ali nisam optimista.
Katarina Preradović