Živojina Žiku Bekčića je životni put odveo od Kruševca, preko Beograda, do daleke Kanade gde je u proteklih 48 godina izgradio izuzetno uspešnu profesionalnu karijeru.
„Godine 1973. smo došli u Kanadu kao familija. Moja supruga Olivera, profesor biologije, i naš sin Dejan od 5 godina. Pre toga smo živeli u Beogradu. Ja sam radio u Institutu „Kirilo Savić“, na projektovanju teretnih žičara kod poznatog profesora Valeriana Markovića, profesora Mašinskor fakulteta u Beogradu, a moja supruga je povremeno radila u nekoj školi koja je imala upražnjenu poziciju za profesora.
Tada smo doneli odluku da idemo u Kanadu. Severna Amerika je uvek bila uzor za tehnička dostignuća, pa time i privlačna za mlade ljude. Amerika je bila veoma interesantna za moju profesiju: izuzetno dinamična, tehnološki vrlo raznovrsna i nudila je inženjerski izazov na svakom koraku. Kao projektant – konstruktor vrlo brzo sam se uklopio u projektovanje mašina specijalnih namena za auto industriju. Posle pet godina, radeći za dve renomirane kompanije, 1978. godine, odlučio sam da otvorim svoju projektantsku kompaniju ”Beckar Engineering Ltd” u gradu Windsor, nedaleko od američkog grada Detroit, koji je centar auto industrije. Poslove smo, uglavnom, dobijali iz SAD. Uzimali smo projekte koji su bili izazov i tako stekli dobru reputaciju“, priča o svom odlasku u Kanadu i privikavanju na novu sredinu Živojin Žika Bekčić i nastavlja.
„Poslovni prijatelji iz kompanije „Ford“, za koju smo puno radili, su nam savetovali da proizvodimo i mašine koje projektujemo za njih. Njihovu ponudu, razume se, smo prihvatili sa velikim oduševljenjem. Godine 1988. formirali smo novu kompaniju ”Arbec Tool and Machine ltd” za proizvodnju mašina.
Sin Dejan je završio studije na Mašinskom fakultetu u Waterloo 1992. godine i pridružio nam se, tako da je kompanija stvarno postala delo naše familije. On je shvatio svoju struku vrlo ozbiljno, stekao potrebno iskustvo i danas vodi kompaniju vrlo uspešno. Olivera i ja smo se nedavno penzionisali, a Dejan i njegova supruga Šeri nastavljaju naš započeti rad.
Posle 42 godine radeći predano u ovoj izuzetno interesantnoj struci, i u uslovima koje samo Severna Amerika pruža, stvorili smo jednu interesantnu inženjersku grupu sa dve fabrike: jedna u Windsoru, Kanada, i drugu u Elizabettaunu, Kentaki, SAD“, sa ponosom dodaje Bekčić.
Kompanija porodice Bekčić je specijalizovana za projektovanje i proizvodnju sistema za proizvodnju šasija za automobile.
„To su sistemi koji upotrebljavaju robote i proizvodne stanice sa visokim stepenom automatizacije. To nam je omogućilo da kupimo najmoderniju kompjutersku opremu za projektovanje. Sada se sve projektuje u tri dimenzije, što omogućava robotsku simulaciju i povezuje inženjering sa proizvodnjom. Mašine u radionici su takođe opremljene sa kompjuterom i integrisane kompjuterski sa inženjeringom.
Interesantno je to što možemo da projektujemo u tri dimenzije. Posle toga se napravi simulacija sistema u vidu filma, tako da možemo analizirati i korigovati, ako je potrebno, sistem i onda pokazati kupcu kako će sistem da izgleda, kakva je efikasnost sistema i ostalo. Znači, pre nego proizvodnja počne, sistem je kompletno analiziran.
Mašine specijalnih namena su i dalje u našem programu. Danas naša kompanija zapošljava oko stotinu visoko kvalifikovanih stručnjaka. Uspešna dugogodišnja saradnja sa kompanijama, koje su specijalizovane u nama potrebnim uređajima i komponentama, nam omogućuje da radimo na velikim sistemima“, naglašava naš sagovornik.
Bekčić kaže da je teško analizirati i uporedjivati uslove rada u Kanadi / SAD i Srbiji.
„Sistem rada ovde je potpuno drugačiji i različito vrednovan. Nagrađivanje uspešnih je veoma izraženo. Uspešnima se vrata otvaraju sama. Finansijske organizacije su spremne da podrže samo uspešne, jer je to jedini put za njihov sopstveni uspeh. Zvuči sebično, zar ne, ali nije. To je snaga ovog društva. Društvo stvara klimu za razvoj i podršku sposobnih, možda najsposobnijih. To su mehanizmi koje čine ovo društvo vrlo dinamičnim i uspešnim u stvaranju materijalnih dobara.
Tokom godina upoznao sam se i družim se sa uspešnim Srbima. Ponosan sam na njih. To su sposobni ljudi koji su iskoristili ovu pozitivnu poslovnu klimu da izraze sebe.„
Iako živi na severnoameričkom kontinentu bezmalo pet decenija Bekčić nije prekinuo komunikaciju sa zavičajem.
„Sigurno da mi predstavlja veliko zadovoljstvo da dođem u Srbiju i Kruševac i posetim moje rođake i drugove. Moja majka Danica je imala trakslersku radionicu u kojoj sam rastao i učio kako se radi i vodi biznis. U suštini nema velike razlike između malog i većeg biznisa, principi su isti.
Često pitam za „14. oktobar“ gde sam počeo da radim kao inženjer. Nažalost moj život je uvek bio prepun obaveza tako da nisam mogao tako često da posećujem domovinu. Nadam se da ću sada moći da dolazim češće.
Voleo bih da vidim Srbiju uspešniju nego danas. Mladi sposobni ljudi moraju biti ohrabreni i podržani da otvaraju svoje biznise. Samo predan rad i podrška mladih može da stvori kvalitetnu promenu u društvu.
Srbija može da izvozi puno proizvoda i kreira rad za naše ljude. Naše ambasade i konzulati treba da postanu glavni potsrekači za izvoz naših proizvoda u inostranstvo. Ima puno naših ljudi patriota koji bi sigurno pomogli ambasadama i konzulatima da deluju u tom pravcu. Razume se da to treba organizovati i negovati“, zaključuje Živojin Bekčić.
