Da, mi se ovde bavimo politikom. Sad, sledeća priča liči na ekonomiju, ali – nije tako. I ovo je debela politika. Jer, kako mnoge poštene knjige iz filozofije politike kažu, politikom se ljudi bave iz dva razloga: iz lične finansijske koristi ili zbog mentalnih problema koje imaju.
Danas su mediji zabrujali vestima kako je srpska Vlada odobrila novih 90 i više miliona evra za podsticaj investitorima. To bi trebalo da omogući otvaranje 6.600 radnih mesta, jedan deo i u našem ataru.
Na izgled – mnogo dobra stvar. Nova radna mesta, novi poslovi, plate… ‘Ej! To je razvoj i rast. Samo, nije baš sve što sija zlato i ne ručka se sve što leti…
Redom. Koje su to pare? Pa, budžetske. One koje su tamo došle iz poreza koji plaćam i ja kao preduzetnik, i drugi moji sapatnici koji pokušavaju da nahrane državni aparat, penzionere i namire sve što državi treba.
Kome će biti podeljene? Stranim firmama (nesrećnim i slabim, koje nemaju, pa mora srpska Vlada da ih pomogne u poslu i zarađivanju).
I onda? Onda će doći neki likovi iz nekog tamo inostranstva i otvoriti firmu koja može da radi isto ono što i ja radim. Kako će oni dobiti pomoć da razviju posao, verovatno i mnoge druge pogodnosti (lokaciju, manje tarife dažbina i poreza…), oni će u startu biti rentabilniji od mene. U nekom srednjem roku, do pet godina (ako i toliko), lako se može desiti da me izbace iz posla. Jer, u biznisu skoro uvek pobedi onaj sa više para. A to su oni. I onda ja ispadam iz posla, jer, ko mi je kriv, ne znam da radim i nisam produktivan, nisam efikasan i nisam sposoban.
Ova logika davanja mojih (tvojih, naših) para strancima da se razvijaju i rade, da ugrožavaju nas domaće, je logika rasula i logika pljačke. Neka priča ko šta hoće, i koliko god hoće, o tome da će i oni kroz neko vreme vratiti taj novac i početi da pune budžet svojim izdvajanjem za porez. Dok dotle dođemo, moje i kolelege preduzetnici i ja među njimasmo mrtvi. Nema nas. Ćao. I to je ono što me muči: jesmo li i mi uračunati u konačan obračun onih 6.600 novih radnih mesta napravljenih našim, vašim, mojim parama? Možda ja nisam dovoljno pametan da razumem. Ili tvrdoglav da prihvatim. Ali, rezultate ovakvih i sličnih odluka debelo osećam svakodnevno.
Da li će stranci koji dobiju ove pare imati obavezu da, uz ostalu HTZ opremu, kupuju radnicima pampers, ili će nesrećnici morati sami da se snabdevaju? Možda je pametno da promenim delatnost i pokrenem proizvodnju pampersa za odrasle? Jer, očigledno je da će potražnja rasti…
