U današnjem vremenu, u svetu koji nas okružuje, često su nam prezentovane lažne vesti. Za tako nešto skovan je engleski izraz post-truth (naknadna istina) koji opisuje ovu pojavu. Ovaj izraz je čak izabran za reč godine 2016. prema tradicionalnom izboru Oksfordskog rečnika. Sve to nam govori da linija između istine i glasina postaje zamućena i sve manje važna za medije i njihovo izveštavanje. Kako ne biste bili prevareni propagandom i manipulisani nepoštenim i neprofesionalnim medijskim izveštavanjem, važno je razumeti principe ovog koncepta.
U ovom tekstu ćemo pokazati nekoliko uobičajenih načina kojima mediji mogu manipulisati javnošću, a sve u nadi da ćemo vam pomoći da bolje razumete kako mediji zaista funkcionišu.
1. Subjektivna procena
Uporedite dva naslova jedne iste vesti: „Očajni student počinio ubistvo zbog siromaštva“ i „Čovek umalo ubio staricu skoro ni zbog čega“. Da li se slažete da ovi primeri formiraju različita mišljenja o kriminalu? U prvom primeru, čitaoci pomisle kako im je žao. U drugom: žele pravednu kaznu. Čitalac koji ne poznaje stvarne okolnosti i činjenice ne može da razume šta se zaista dogodilo, pa jednostavno prihvata izneto mišljenje novinara.
Ovaj efekat su dugo vremena istraživali psiholozi. U Sovjetskom Savezu je bio sproveden eksperiment na kojem su ljudima prikazivali portrete različitih muškaraca i tražili da nešto kažu o njima. Pre eksperimenta, psiholog je rekao subjektu da je čovek na slici ubica ili da je na slici naučnik. U zavisnosti od prezentacije određene osobe, subjekti su na pokazanim licima pronalazili pozitivne ili negativne osobine. Ovaj eksperiment je mnogo puta ponavljan i u drugim zemljama, i rezultat je uvek bio isti: ljudi vide kriminalca ako mu kažete da je to kriminalac.
2. Ankete – istraživanja javnog mnjenja
S obzirom da statistika i ankete mogu biti veoma jaki i verodostojni argumenti, novinari ih veoma često koriste. Toliko ih vole da ponekad prave sopstvene ankete. Da li ste primetili koliko magazina, novina i veb lokacija prikuplja mišljenja čitalaca i kasnije donose zaključke na osnovu njih? E, pa, sociolozi (a to su ljudi koji ovo profesionalno rade) ne preporučuju da verujete takvim anketama. Evo i razloga:
– Novinari ne koriste uzorak. Istraživanje na uzorku je veoma važan princip koji se zasniva na matematičkim zakonima, veoma ozbiljnim i detaljnim formulama za izračunavanje. Sociolozima je potrebno mnogo vremena da dođu do nekih rezultata, dok novinari neselektivno ispituju one na koje naiđu.
– Novinari postavljaju pitanja pogrešno. Da biste mogli reći da su rezultati ankete nepristrasni, postavite pitanja i formirajte odgovore na isti način. Novinari često postavljaju pitanja vrlo emotivno i ne uzimaju u obzir sve razlike mišljenja. Ovo ograničava odgovore i gura ljudi na određeni zaključak.
– Novinari prilikom postavljanja pitanja ne ostavljaju ljude anonimnim. A to je problem: ljudi su skloni da sakriju svoje mišljenje ako se ono razlikuje od mišljenja većine. I obrnuto, oni to pokazuju i preuveličavaju ako su saglasni sa drugim ljudima. Ovakav efekat je opisala nemačka naučnica Elisabeth Noelle-Neumann pod nazivom „Spirala tišine„.
3. Davanje informacija van konteksta
Posle nekih intervjua, popularne javne ličnosti su često nezadovoljne rezultatom razgovora. I kasnije pišu o tome na svojim profilima i stranicama na društvenim medijima. Ovo se dešava zato što novinari često ne prenose o čemu se stvarno razgovaralo, već koriste izdvojene fraze i daju im drugačije značenje. Zamislite da ste rekli novinaru da ste se, kada ste bili u srednjoj školi, zaljubili u fudbalera. A novinar napiše tekst o tome, ali bez „školskog“ dela. Bez ovog dela, drugi ljudi mogu misliti da ste sada zaljubljeni u fudbalera. I tako se rađaju glasine.
Novinari često koriste ovu metodu za argumentaciju: uzmu izdvojenu rečenicu koju je poznata osoba izgovorila i prezentuju je tako da ona zvuči drugačije. Ljudi „padaju“ na ovaj trik, jer su skloni da veruju u stručna mišljenja i vrlo malo njih će stvarno da proveri kada je fraza izrečeno i u kom kontekstu.
4. Etiketiranje
„Protivnici“, „neprijatelji“, „diktatori“, „teroristi“ ili „korumpirani zvaničnici“ – sve su to etikete koje čekaju spremne da ih mediji iskoriste za manipulaciju javnog mnjenja.
Američki novinar Volter Lipman je u svojoj knjizi „Javno mnjenje“ napisao da je stereotip odbrambeni mehanizam naše psihe koji nam omogućava da izbegnemo emotivno preopterećenje. Čovekova priroda želi da pronađe neki metod (uzorak, pravilo) u onome što se dešava. Na taj način je lakše obrađivati nove informacije. Ali, stereotipi ne dopuštaju da jasno razmišljamo i ograničavaju naše poglede na stvarnost.
5. Filtriranje
Još jedan trik naknadne istine je filtracija informacija. Mediji saopšte neke vesti, ali ne kažu sve o tome što se desilo. Za određenu reakciju, novinar može jednostavno da izostavi detalje. Ponekad novinari namerno ignorišu „neprijatne“ vesti, i obratno, čineći da beznačajne činjenice izgledaju važnije. Takve stvari se obično rade u propagandne svrhe.
Maršal MekLuan, otac proučavanja komunikacija i medija, rekao je: „Jedan mrtav Britanac jednak je petorici mrtvih Francuza, 20-orici mrtvih Egipćana, 500 mrtvih Indijaca i 1000 mrtvih Kineza“. Ovo zvuči vrlo cinično, ali je tačno. Mediji retko govore o tragedijama koje se dešavaju u manje razvijenim zemljama. Ali, ako se izveštava zbog nesreće kao što je pad aviona koji se desio u bogatoj evropskoj zemlji, tragedija će privući značajnu pažnju medija.
6. Očigledna izmišljotina
Na žalost, ovaj trik je vrlo popularan i to ne samo u tabloidima. Zbog nedostatka informacija, mediji često izmišljaju detalje o određenim temama ili jednostavno pothranjuju glasine. Takve „informacije“ često signaliziraju rečenice kao što su: „izvori tvrde“ ili „naučnici preporučuju“… Ako nema navedenog autora ili verodostojnog izvora (dokaza za neku tvrdnju), argumenti verovatno nisu stvarni. One služe samo jednoj svrsi: da učine priču uverljivijom.
Naravno, sve ovo što pišemo ne znači da treba u potpunosti ignorisati medije i nikome ne verovati. Želimo da vas podsetimo koliko je važno da imate otvoren um, da kritički razmišljate, da ne podležete lako emocijama i da uvek proveravate činjenice.
Šta vi mislite o današnjim medijima?
