O temama i događajima u Evropskoj uniji često se izveštava u medijima. Pri tome se ponekad čini kako su neke stvari previše složene, a neki pravni propisi nesprovodljivi. Medijska scena u Srbiji je takva da u svojim tumačenjima velika većina tih članaka iznosi činjenice i komentare koji odražavaju nepoznavanje ili pogrešno tumačenje činjenica. Šire se glasine o tome šta je EU odlučila, šta se zahteva od zemalja članica ili kako treba tumačiti razne propise Unije. Vrlo često takve glasine nisu tačne. Ponekad su one posledica nedovoljne upućenosti u problematiku, a nekad iza njih stoje i druge namere. Jedna od stalno eksploatisanih tema je i GMO. Pokušajmo da otkrijemo istinu.
Propisi u Uniji
EU ima izuzetno strog režim kada se radi o genetski modifikovanim organizmima (GMO) koji se koriste za ljudsku potrošnju. Najstrožije je zabranjeno stavljanje na tržište GMO hrane koja nije prošla dugu i rigoroznu proceduru odobravanja. U toj proceduri se ispituju njena rizična svojstva, i ona u praksi prosečno traje oko 45 meseci. Na kraju, sva odobrena GMO hrana mora da bude posebno obeležena. Tako su potrošači obavešteni da li hrana koju kupuju sadrži u sebi genetski modi fikovane sastojke. Na osnovu toga oni sami donose odluku o tome da li žele da konzumiraju GMO.
Evropa ima strog sistem nabavljanja dozvola koji prethodi stavljanju proizvoda od genetski modifikova nih organizama na tržište ili izdavanju dozvola za gajenje genetski modifikovanih organizama. Taj sistem se zasniva na načelu predostrožnosti, i to ukazuje na veoma oprezan pristup EU ovom pitanju. Dozvola se izdaje na period od deset godina, a posle dobijanja dozvole podnosilac zahteva je obavezan da sprovodi plan kontrole i nadzora GMO kulture. Dužan je da o rezultatima tih kontrola redovno izveštava nadležne evropske institucije.
Dozvole za GMO
U postupku izdavanja dozvole za GMO kulturu, važeća Direktiva EU 2015/412 predviđa sistem dodatne zaštite za države članice. Ta zaštita dozvoljava zemlji članici Unije da zabrani uzgajanje GMO na svojoj teritoriji. Naravno, ako ta zemlja očekuje negativne efekte ovako gajenih organizama na ciljeve politike životne sredine, poljoprivredne politike ili (čak) zbog javnog mnjenja.
Srbija ima priliku da, tokom usklađivanja svojih propisa sa pravilima EU, novim zakonom preuzme pomenutu zaštitnu klauzulu. A tu klauzulu trenutno koristi trinaest država članica EU koje žele da na svojoj teritoriji zabrane gajenje GMO. Nju su iskoristile: Austrija, Valonski deo Belgije, Grčka, Danska, Italija, Francuska, Letonija, Litvanija, Mađarska, Nemačka, Poljska, Holandija i Hrvatska.
Zanimljivo je i to da uvođenje i primena Direktive EU 2015/412 predstavlja uslov i za članstvo Srbije u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO). Ono što kao rešenje predviđa ovaj dokument preuzele su i države članice STO koje nisu članice EU (npr. Kina i Rusija). Kako stvari stoje, trenutno Srbija ima značajno „mekše“ propise oko GMO nego što ih ima EU.
U EU se trude da sve što je važno bude i transparentno. Tako je komplketan spisak GMO čija je upotreba odobrena u EU javno dostupan na zvaničnoj veb prezentaciji Evropske komisije na: www.ec.europa.eu. Posebne informacije o genetski modifikovanim organizmima se nalaze i na zvaničnoj veb prezentaciji Direktorata za zdravlje i bezbednost hrane, na adresi: www.ec.europa.eu
